Foto: Printscreen/YouTube
Film Ljudski glas Pedra Almodovara je slobodna adaptacija drame Žana Koktoa, prvi put izvedene 1930. godine, a osmišljene kao monolog osobe poludele od tuge. Samim tim što ga je pisao Kokto, sadržaj je u izvesnoj meri subverzivan, ali svakako nije najluđi od njegovih spisa. Ljudski glas se često opisuje kao poklon i kazna glumcima, monodrama koja se u potpunosti sastoji od žene same na sceni, koja razgovara telefonom sa muškarcem koji ju je ostavio zbog druge žene, dok protagonistkinja naizmenično ugovara, kažnjava, uverava, manipuliše, i najzad gubi kontrolu nad razgovorom. Ovaj film je kulminacija duge opsesije legendarnog filmskog stvaraoca Almodovara Koktoovim scenskim delom. On je ovom tekstu odao omaž u nekoliko svojih filmova, a posebno u Žene na ivici nervnog sloma.
piše: Ivana Pavićević
Ovaj, jedan od najlepših monologa dugog formata ikada snimljenih, dat je glumici Tildi Svinton na dar. Reči koje Svintonova govori svom, sada već bivšem, ljubavniku imaju srceparajuću lepotu. Ona prolazi kroz proces tugovanja zbog gubitka nekoga koga voli, što se u stvarnosti i na filmu može manifestovati na čudne načine. Njen monolog je zadivljujući, verbalni lavirint koji preslikava laži, dogovore i prekršena obećanja koja čine tajnu vezu. Tilda igra glumicu koja opisuje sebe kao „mešavinu ludila i melanholije”. Njen monolog je oštar, ali pomalo karikiran portret očaja i usamljenosti, i zaista, ludila i melanholije. Njena priča nas u suštini vodi kroz dobro poznatih sedam faza raskida: malodušnost, cenkanje, kupovina sekire, narkotika, histerija, prihvatanje i vatrena vrela katarza.
Vizuelno, Almodovar postavlja set unutar seta u kojem se nalazi glumica koja igra glumicu. Set je uvek jedan od najupečatljivijih aspekata njegovih filmova, a ovaj prostor je takođe očaravajuć u svojoj estetici i detaljima. Ono što je interesantno je da prvi put kod Almodovara vidimo spoljašnjost, tj. sam studio. Svinton često izlazi iz unutrašnjosti stana da sedne ili korača po studiju. Stan u kome se odvija najveći deo radnje je predivno opremljen, raskošan, ekstravagantnog savršenstva, a izgrađen na jasno vidljivoj studijskoj sceni. Kostime, koje čine jednostavne, ali i glamurozne kreacije, ne izostavljajući kreativnost doslednu estetici Almodovara, Tilda Svinton nosi prirodno kao ličnu garderobu. Ali ovi luksuzni segmenti ne služe samo estetici filma, već mnogo dublje upućuju na činjenicu da se novcem ne može kupiti sreća. Da žena može biti ostvarena, uspešna i situirana, sa stilom, ali kada je povređena u ljubavi, usamljena sa svojim glamuroznim haljinama i tapetama, novac ne samo da gubi svoju vrednost, već je potpuno nepotreban.
Almodovarovi filmovi su uvek o ljubavi: romantičnoj ljubavi, platonskoj, pokazivačkoj, ljubavi koja ključa i pretvara se u mržnju. Njegovi filmovi su takođe uvek o ženama. Ove žene su neraskidivo vezane za naizgled biološku potrebu da pronađu muškarca, ali muškarci u ovim filmovima su uglavnom nevažni. Oni varaju, lažu, napuštaju ili upadaju u pravo vreme, ali ne više od toga. U Ljudskom glasu muškarac čak više i ne postoji – bar ne kroz dijalog ili sliku, samo kroz pominjanje i duhovnu prisutnost. To da potpuno nevidljiv muškarac pokreće akcije glavne junakinje sugeriše da se i sam Almodovar umori od beskorisnosti njegovih muških likova, polazeći od premise da su bezimeni i bezlični od samog početka, kao i da će prostori koje ti muškarci dele sa ovim ženama uskoro ostati prisutni samo u analima vremena. Kontradiktorno, ipak, shodno činjenici da su Almodovarove žene na ivici nervnog sloma uvek i samo zbog muškarca.