Yuval Noah Harari, „Unstoppable Us. How Humans Took Over the World / Nepobedivi. Kako su ljudi osvojili svet“, ilustracija: Ricard Zaplana Ruiz, Sapienship
Decu ne možemo zaštititi od istorije. Milioni porodica su izgubili svoje domove u Ukrajini zbog ruske invazije. U Delhiju je rekordna temperatura od 50 stepeni primorala decu da budu zatvorena u kućama tokom leta, sprečila ih da se igraju i idu u školu. Cena hrane vrtoglavo raste dok deca u celom svetu pate od gladi. Mlade generacije se suočavaju sa velikim istorijskim pitanjima: Zašto postoje ratovi? Koje je mesto čoveka u prirodi? Šta je novac i zašto je tako važan?
Ponekad se deca prema ovim pitanjima odnose mnogo ozbiljnije od odraslih. Oni sumnjaju u stvari koje odrasli podrazumevaju. Odrasli se ponekad ljute kada dete reaguje sa „zašto?“ na svaki odgovor koji dobije, ali većina dece želi da dopre do suštine stvari na način od koga su odrasli odustali.
Još jedna stvar od koje ne možemo odbraniti decu jeste njihova izloženost fiktivnim istorijskim pričama. Od ranog uzrasta deca su bombardovana predanjima i mitovima ne samo o nedavnim aktuelnim događajima, već i o temeljnim kretanjima ljudske istorije – ko smo, odakle smo došli i kako smo stigli dovde.
U Izraelu, na primer, većina dece, čak i iz sekularnih porodica, mnogo ranije čuje priče o raju i gleda živopisne prizore iz Nojeve barke nego što čuje za neandertalce i vidi slike iz doba paleolita iz pećine Lasko ili sa ostrva Sulavesi. To ima svoju cenu. Postoji direktna veza između iskonske zapovesti „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zvjerinja što se miče po zemlji“ i aktuelne ekološke krize. Može se ustanoviti i veza između istorijskih mitova o kojima se uči u ruskim školama i invazije na Ukrajinu i svetske krize hrane.
Kada su ljudi izloženi ovakvim mitovima dok su mladi, teško im je da ih se kasnije oslobode. Stoga je neophodno razgovarati sa decom o ozbiljnim pitanjima na odgovaran i naučan način zasnovan na dokazima, a ne samo na veri. Ali kako to učiniti? To nije lak izazov. Nedavno sam se našao pred njim pišući knjigu za decu o istoriji sveta.
Postoje teme o kojima je zabavno pisati. Na primer, kako su lovci sakupljači živeli u kamenom dobu kada su ljudi lutali divljim šumama, a deca provodila vreme učeći da se penju po drveću, prate životinje i pale vatru. Ali neke druge teme su daleko komplikovanije. Na primer, šta se dogodilo kada je drevni sapiens sreo neandertalca? To pokreće pitanja kao što su rasizam, rat, izumiranje i uništenje. Kakav je bio život deteta iz primitivne mešovite zajednice čija je majka bila sapiens, a otac neandertalac?
Nužno je razgovarati o mračnim stranama istorije, ali kako da time ne uplašimo decu? Osnovno načelo je da je bolje sačekati sa detaljnim opisima zločina do uzrasta kada će deca biti u stanju da ih podnesu. Umesto opisa zločina, kada se govori o mračnim stranama istorije bolje je naglasiti da ljudi mogu da biraju i deluju. Čak i u jako teškim okolnostima ljudi obično mogu da promene stvari nabolje. Ovo nije puka želja, već osnovni princip istorije. Istorija nije samo istraživanje prošlosti i nije lista ratova, katastrofa i mrtvih vođa koji su vladali pre mnogo hiljada godina. Istorijska nauka proučava kako su se stvari menjale.
Ako mislimo da je svet oduvek bio isti i da je način na koji živimo jedini mogući, naravno da ćemo misliti da ne možemo ništa da promenimo i da ne postoje rešenja za velike probleme koje imamo. Čak i ako je situacija nepravedna, šta se može učiniti? „To je život“, obično kažemo. Ali kada učimo istoriju shvatamo da ljudi nisu uvek živeli na ovaj način i da se svet stalno menja. Ljudi su napravili ovaj svet i oni ga mogu promeniti. Naravno, to nije lako, ali mnogo puta se već desilo.
To je snaga proučavanja istorije: ona pomaže u menjanju sveta. To je i razlog zašto se mnoge vlade plaše proučavanja istorije. Autoritarne vlasti retko zabranjuju učenje matematike ili fizike. Ali često zabranjuju ljudima i posebno mladim ljudima da uče određene delove istorije. To se proteže u daleku prošlost, do davno mrtvih vladara koji su vladali hiljadama godina pre nas: oni iz groba pružaju svoje ukočene ruke da bi zarobili našu svest i zaustavili promene.
Ti drevni vladari su izmislili i raširili priče o bogovima i narodima, o novcu i ljubavi i milijarde ljudi i danas veruju u njih i povinuju im se. Da bismo se oslobodili ove zamke, moramo razumeti kako su te priče uopšte nastale i širene. Tako ćemo razumeti da su one zapravo samo priče. Deca koja pitaju „zašto?“ su snaga koja može da do srži uzdrma drevna predanja.
Postoji još jedna tačka u kojoj treba biti oprezan kada se sa decom razgovara o ozbiljnim pitanjima. Moramo izbeći ne samo izazivanje parališućeg straha u deci, već i prebacivanje naše odgovornosti na njih. Mnogo puta mi odrasli očekujemo da se deca pridruže našim projektima i reše probleme koje smo mi želeli da rešimo, ali nismo uspeli. Zato je kada razgovaramo sa decom o ozbiljnim pitanjima poželjno da se povremeno zaustavimo i upitamo zašto to činimo.
Svaki čovek nosi veliki teret. Kada podučavamo decu istoriji, često pokušavamo da jedan deo tog tereta prebacimo na njihova pleća. Želimo da mladi nastave da održavaju veru, sećanja, identitete i ratove koji su na nas natovareni tokom života. „Pogledajte deco, ja sam nosio ovaj teret, a sada je red na vas“.
To nije pravedno. Daleko bolji razlog podučavanja istorije jeste da se pomogne deci da se oslobode bar nekih strahova, iluzija i mržnji. „Pogledajte moj teret deco. Nosio sam ga godinama i bio nesrećan. Vi ne morate da ga nosite“.
Proučavanje istorije bi moglo da bude oruđe oslobođenja, a ne sputavanja ljudi. Instrument koji će dovesti do novih sporazuma, a ne večnog održavanja starih sukoba. Glavni cilj proučavanja istorije nije sećanje na prošlost, već oslobađanje iz njenog samrtnog zagrljaja.
Piše: Yuval Noah Harari/ Haaretz
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat/ Peščanik.net