Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!
Ne odlazi tiho u tu blagu noć
Ne odlazi tiho u tu blagu noć
gori i bunca starost na kraju dana.
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!
Lako mudri shvate: tama je pravedna,
jer rečima munju nisu razgranali, ipak –
Ne odlaze tiho u tu blagu noć.
Dobri poslednjim nariču drhtajem
Nad krhkim delima u zelenoj uvali:
Žeste, besne, dok svetlost se gasi.
Divljavi sunce love, opevaju mu let.
Kad kasno saznaju da su ga ražalostili,
ne odlaze tiho u tu blagu noć.
Trezveni pred smrt, sumračnim pogledom
Vide: i slepčeve oči gore i raduju se,
Pa se žeste, besne, dok svetlost se gasi.
A ti, moj oče, u tužnim visinama gore:
Kuni me, blagoslovi, tim gorkim suzama!
Ne odlazi tiho u tu blagu noć!
Žesti se, besni, dok svetlost se gasi!