Women's History Archives
Pre četrdeset sedam godina, Islanđanke su stupile u štrajk – odbile su da rade, kuvaju i brinu o deci na jedan jedini dan.
To je promenilo način na koji su ih u ovoj zemlji doživljavali i pomoglo da Island izbije na samo čelo borbe za rodnu ravnopravnost.
Kada je Ronald Regan postao američki predsednik, jedan mali dečak na Islandu bio je šokiran.
„Ali on ne može da bude predsednik – on je muškarac!”, iznenađeno je rekao majci kad je video tu vest na televiziji.
Bio je novembar 1980. godine i Vigdis Finbogadotir, razvedena samohrana majka, toga leta postala je predsednica Islanda.
Dečak to tada nije znao, ali Vigdis, koju Islanđani oslovljavaju se samo imenom, bila je prva predsednica u Evropi i prva žena na svetu koja je demokratski izabrana za šeficu države.
Mnoga islandska deca odrastala su verujući da je vođenje države ženski posao, jer je Vigdis ostala na tom položaju narednih 16 godina, tokom kojih je Island postao poznat kao „najfeminističkija zemlja na svetu”.
Ali Vigdis insistira da nikad ne bi postala predsednica da nije bilo događaja od jednog sunčanog dana – 24. oktobra 1975, kada je 90 odsto žena u zemlji odlučilo da pokaže koliko su važne stupivši u štrajk.
Women's History Archives
Umesto da odu u kancelariju, obavljaju kućne poslove ili se staraju o deci, hiljade žena izašlo je na ulice da bi se izborile za prava koja imaju muškarci.
Na Islandu je taj dan danas poznat kao Slobodan dan za žene, a Vigdis smatra da je to bio prelomni trenutak.
„Ono što se desilo toga dana bio je prvi korak u emancipaciji žena na Islandu.
„Zemlja je bila potpuno paralisana i to je otvorilo oči mnogim muškarcima”, kaže.
Banke, fabrike i neke prodavnice morale su da se zatvore, baš kao i škole i vrtići – ne ostavivši mnogim očevima drugi izbor nego da povedu decu sa sobom na posao.
Mediji su izveštavali o muškarcima koji su se naoružali slatkišima i bojicama da bi zabavljali masu uzbuđene dece na radnim mestima.
Viršle – lake za spremanje i popularne među decom, bile su toliko tražene da su se rasprodale.
Bilo je to vatreno krštenje za neke očeve, što bi moglo da objasni drugo ime koje je dobio taj dan – Dugi petak.
„Čuli smo decu kako se igraju u pozadini dok voditelji čitaju vesti na radiju, bilo je sjajno to slušati, znajući da muškarci moraju da se staraju o svemu”, kaže Vigdis.
Vigdis Finnbogadottir/ foto: Kirstie Brewer
Dok su radio voditelji zvali domaćinstva u zabitim delovima zemlje da bi procenili koliko je žena iz ruralnih krajeva uzelo slobodan dan, na telefone su se često javljali muževi koji su ostali kod kuće da bi čuvali decu.
Dok razgovaram sa Vigdis u njenom domu u Rejkjaviku, ona u krilu drži uramljenu crno-belu sliku mitinga na centralnom trgu – najvećeg od više od 20 sličnih koji su održani širom zemlje.
Vigdis, njena majka i trogodišnja ćerka negde su u moru 25.000 žena, koje su se okupile da pevaju, slušaju govore i pričaju o tome šta može da se uradi.
Bio je to ogroman odziv za ostrvo od svega 220.000 stanovnika.
U to vreme, ona je bila umetnička direktorka pozorišta u Rejkjaviku i napustila je generalnu probu da bi se pridružila demonstracijama, kao što su učinile i sve njene koleginice.
„Bilo je veoma moćno sve to i osećala se ogromna solidarnost i snaga među svim tim ženama koje su stajale na trgu”, kaže Vigdis.
Limeni orkestar svirao je glavnu temu iz Rame uz rame, BBC televizijske serije o pokretu sifražetkinja koji se emitovao na Islandu ranije te godine.
Women's History Archives/Učesnicama su deljene nalepnice – na njima piše: „Slobodan dan za žene”
Žene na Islandu stekle su pravo glasa pre jednog veka, 1915, a prethodnici su im samo Novi Zeland i Finska.
Međutim, u narednih 60 godina, samo je devet žena osvojilo poslaničko mesto u parlamentu.
Godine 1975. postojale su svega tri poslanice ili 5 odsto parlamenta, za razliku od između 16 i 23 odsto u drugim nordijskim zemljama, što je bio ogroman izvor nezadovoljstva.
Štrajk su prvo predložile Crvene čarape, radikalni ženski pokret osnovan 1970, ali za neke Islanđanke on je delovao suviše konfliktno.
„Pokret Crvenih čarapa već je izazvao popriličnu buru napadom na tradicionalno viđenje žena – naročito među starijom generacijom žena koje su uložile veliki trud da ovladaju umećem savršene domaćice”, kaže Ragnheidur Kristjansdotir, viša predavačica istorije sa Univerziteta na Islandu.
Ali kad je štrajk preimenovan u Slobodan dan za žene, dobio je skoro jedinstvenu podršku, među kojima i sindikata.
„Program samog događaja odslikavao je naglasak na ujedinjenju žena iz svih društvenih i političkih sfera”, kaže Ragnheidur.
Sifražetski pokret u svetu
Island nije bio prva zemlja koja je ženama dala pravo glasa, ali je bila dobrano ispred svih ostalih.
Getty Images/Žena na glasanju u Rusiji 1917. godine
1893 – Novi Zeland/ 1902 – Australija/ 1906 – Finska/ 1913 – Norveška/ 1917 – Sovjetska Rusija/ 1918 – Kanada, Nemačka, Austrija, Poljska/ 1919 – Čehoslovačka/ 1920 – Amerika i Mađarska
*
1928 – Velika Britanija (sifražetkinje aktivne od 1918)
*
1971 – Švajcarska
Izvor: Britanika
Među govornicama na mitingu u Rejkjaviku bile su domaćica, dve poslanice, predstavnica ženskog pokreta i radnica.
Završni govor održala je Adalheidur Bjarnfedsdotir, šefica sindikata čistačica i radnica u kuhinjama i praonicama bolnica i škola.
„Ona nije bila naviknuta da govori u javnosti, ali se proslavila tim govorom jer je bio moćan i inspirativan”, kaže Audur Stirkarsdotir, direktorka Islandskog ženskog istorijskog arhiva.
„Kasnije će postati članica parlamenta.”
Women's History Archives/ Članice odbora koji je organizovao „Slobodan dan za žene”
Pred sam događaj organizatorke su uspele da nagovore radio i televizijske stanice i nacionalne listove da objave vest o niskim platama žena i rodnoj diskriminaciji.
Ova priča privukla je pažnju međunarodne javnosti.
Ali, šta su muškarci mislili o svemu tome?
„Mislim da su ispočetka mislili da je to nešto smešno, ali ne sećam se da se bilo ko od njih ozbiljno naljutio”, kaže Vigdis.
„Muškarci su shvatili da će ako se usprotive ovome ili odbiju da dopuste ženama slobodan dan izgubiti na popularnosti.”
Getty Images/ Vigdis Finbogadotir i Margaret Tačer, 1982
Bila je jedna ili dve vesti o muškarcima koji se nisu ponašali kao što je Vigdis opisala.
Muža jedne od glavnih govornica na mitingu navodno dobio pitanje od kolege, koje je glasilo Zašto dozvoljavaš svojoj ženi da se tako dere na javnom mestu? Ja svojoj ženi nikad ne bih dozvolio da radi tako nešto.
Muž je odvratio: „Ona nije od žena koje bi se udale za muškarca kao što si ti.”
Stirmir Gunarson je u to vreme bio jedan od dvojice glavnih urednika konzervativnog lista Mogunbladid, ali nije imao ništa protiv te ideje.
„Mislim da nikad u životu nisam podržao štrajk, ali ovu akciju nisam doživeo kao štrajk”, kaže on.
„Bio je to zahtev za jednaka prava… bio je to pozitivan događaj.”
Nijedna žena nije radila u novinama toga dana.
On se priseća da nijedna od njih nije izgubila platu niti joj je odbijen dan od godišnjeg odmora, a vratile su se u ponoć da pomognu da se završe sutrašnje novine.
Bile su, međutim, kraće od uobičajenih – 16 strana umesto 24.
„Ljudi su u to vreme verovatno potcenili važnost toga dana – kasnije su i muškarci i žene počeli da shvataju da je to bila prekretnica”, kaže on.
Gunarson ističe da je oduvek bilo jakih žena na Islandu – nešto što se pominje i u (fiktivnim) Islandskim sagama.
„Naša prošlost je u našoj krvi, a život na Islandu je vekovima bio težak”, kaže Stirmir.
„Oni koji su preživeli sigurno su bili jaki.”
Slobodan dan za žene se na Islandu generalno smatra ključnim trenutkom, mada ga je makar jedna članica Crvenih čarapa smatrala propuštenom prilikom – dobrom zabavom koja zapravo nije promenila ništa.
Vigdis se ne slaže s tim.
„Stvari su se narednog dana vratile u normalu, ali sa svešću o tome da su žene baš kao i muškarci stubovi društva”, kaže ona.
„I tako su mnoge kompanije i ustanove bile blokirane, što je pokazalo snagu i neophodnost žena – potpuno je promenilo način razmišljanja.”
Pet godina kasnije, Vigdis je porazila trojicu muških kandidata i bila izabrana za predsednica zemlje.
Postala je toliko popularna da je u dva od tri izborna ciklusa koja su usledila ponovo izabrana, a nije imala ni protivkandidate.
Usledile su nove prekretnice. Na parlamentarnim izborima 1983. pojavile su se izborne liste sastavljene isključivo od žena, a istovremeno je jedna nova partija, Ženski savez, osvojila prva poslanička mesta u parlamentu.
Godine 2000, uvedeno je plaćeno roditeljsko odsustvo za muškarce, a 2010. godine zemlja je dobila prvu premijerku Johanu Sigurdadotir – prvog otvorenog gej predsednika vlade na svetu.
Iste godine zabranjeni su striptiz klubovi.
Sadija Zahidi, šefica Rodnih inicijativa Svetskog ekonomskog foruma (VEF) kaže da Island mora da uradi još mnogo toga.
„Iako na univerzitetima studira više žena nego muškaraca, rodni jaz na radnim mestima i dalje postoji”, kaže ona.
„Žene i muškarci su gotovo podjednako zastupljeni među radnom snagom – štaviše, žene su većina u svim stručnim spremama – ali one drže oko 40 odsto liderskih pozicija i zarađuju manje od muškaraca u sličnim ulogama.”
Ipak, Island se nalazi u samom vrhu VEF-ovog Indeksa globalnog rodnog jaza od 2009.
I uprkos tome što su u vreme Slobodnog dana za žena samo troje od 63 člana parlamenta bile žene, ta cifra sada je 28, iliti 44 odsto.
„Mi na Islandu imamo običaj da kažemo: ‘Otisci stopala brzo se ispune snegom’, što znači da postoji tendencija da stvari prepuštamo istoriji”, kaže Vigdis.
„Ali mi i dalje pričamo o tom danu – bio je čudesan.”
Autor: Kirsti Bruer, Rejkjavik/ BBC