foto: Reuters
Tužno se uklapa prošla nedelja u teme koje ovde nedeljama nastavljamo.
piše: Božidar Andrejić
Katastrofalne poplave u severozapadnoj Evropi koje se preko noći spuštaju ka jugozapadu, centru… Vreme u Srbiji, zasad skromno prati ove lomove, ali… Gore vrhovi iznad – ponosa našeg – Uvca, nešto dalje u gar se pretvara na stotine stabala jedinstvene Pančićeve omorike.
Namah, 200 šumskih požara u Sibiru, prati otoplelu i otopljenu Kanadu…
Čovečanstvo je preuzelo ulogu da učini štogod može protiv majčice prirode. Svet brzo zaboravlja užase. Da li se iko seća nedavnog otkrivanja spomenika onom nestalom glečeru na Islandu..? Katastrofe se štikliraju pojedinačno, a evo kako i za (D)danas najavljeni Amin Maluf u delu Brodolom civillizacija vidi celinu:
„U poslednjih nekoliko decenija, naučnici nas upozoravaju na globalno zagrevanje i na kataklizmične učinke koje bi ono moglo izazavati: čitava područja poplavljena ili pak ugrožena sušom, što može da prouzrokuje masovne migracije; možda čak i razjarenost temperatura koje više ne bismo mogli da obuzdamo, a koje bi zemlju učinile nemogućom za život.
Stalno nas upozoravaju da su mere koje su dosad preduzete za sprečavanje katastrofe nedovoljne, da je njihov uticaj zanemarljiv i da se alarmantni znaci umnožavaju: veličina glečera smanjuje se brže nego što se očekivalo, određene morske struje ponašaju se nepredvidivo, ekstremne meteorološke pojave nailaze neverovatnim ritmom. A na kraju sveke godine saznajemo da je bila među natoplijima koje smo ikada izmerili.
… legitimno je da se nastavi rasprava. Ali kada je toliko uglednih naučnika toliko zabrinuto, trebalo bi uzeti u obzir da oni možda ne greše.
Iskreno, nadam se da se varaju. Jer ako se, na nesreću, njihove hipoteze pokažu tačnim, čega se ja pribojavam, onda je katastrofu, s obzirom na stanje poremećenosti koje danas vlada, po svoj prilici teško izbeći. Jedan lider smatra da su upozorenja naučnika samo kukumavčenje motivisano globalističkom ideološkom vizijom, i da moramo i dalje davati apsolutni prioritet ekonomskim performansama; drugi smatra da njegova država već čini dovoljno napora, i da najindustrijalizovaniji ili najveći zagađivači treba da snose svoj deo tereta; drugi se pak zadovoljava bombastičnim najavama ili merama koje imaju dobar medijski odjek, ne brinući se previše o njihovom stvarnom učinku…
Kakvi god da su razlozi na koje se pozivamo da ne bismo ništa radili, ili da bismo radili što je manje moguće, jasno je da je današnji svet, koji karakteriše rastuće nepoverenje u međunarodna tela i veličanje onoga svako za sebe, potpuno nesposoban da proizvede elan solidarnosti koji bi mu bio poterban da se suoči sa opasnošću takvih razmera.“
Amin opasnost brodoloma civilizacije vidi i u onom o čemu i drugi mnogo pričaju – trci u naoružanju, ali koja ide i u pravcu prljavih bombi koje na duže vreme mogu da zagade čitava područja…
„Ali ono što našu epohu čini opasnijom jeste to što se upravo zbog našeg naučnog napretka proširilo štetno znanje po celoj planeti“… pa je „teže izbeći proklizavanja“ poput onih da „instrumenata smrti“ mogu da se dočepaju osim nesolid(ar)nih država i ekstremistički pokreti ili mafijaške organizacije.