PONOĆNA RAZMIŠLJANJA NAD ARABALOVIM PISMOM FRANKU, 3. OKTOBRA 1975.
Potresen sam iako sam još davno čitao memoare Jesusa Hernándesa, a pre nekoliko meseci The Spanish Civil War (Špansiki građanski rat) H. Thomasa, kao i druge izveštaje o tom krvavom obračunu evropskih ideala, tenkova, spletki i strasti, i znao da istina o Španiji 1936—1939, čak mi za mene, nije više onakva kakva je bila, da je, vremenom i posthumnom iskrenošću, njena svetla strana, kao i sve stvari na ovom svetu, dobila najzad i svoje mračno naličje; potresen sam očajanjem deteta od četiri godine, dečaka od šesnaest i mladića od dvadeset, koje je odraslo u zemlji, ali bez nje, mimo nje i protiv nje, a onda, otišavši iz nje, da postane pisac, ponovo je našlo, s neumoljivom optužbom na usnama, ali u duši sa strašću i praštanjem koje se ima samo za večne ljubavi.
(Pismo generalu Franku pisano je 18. marta 1971, danas ovaj relikt evropske prošlosti — a možda, avaj, tek prethodnik njene budućnosti — leži na svojoj posilednjoj postelji, Juan Carlos de Burbón y Burbón čeka u pretsoblju da kao testamentarni nasledniik preuzme vlast, i Arabal će najzad, ako je živ, dobiti natrag svoju zemlju, ali godine patnje, beznađa i gorčine neće nikad.)
“… A znate li da su u Penjon del Hašou, zatvorenike zatvarali u male gvozdene kaveze? .. .
Svaki je zatvorenik imao trideset santimetara prostora za spavanje. Okrenuti se na drugu stranu bio je problem, jer je to značilo probuditi svoja dva suseda, koji bi onda sa svoje strane budili druge. Zato bi čitav red menjao pravac čim bi neko od zatvorenika viknuo direction ventas!…
U Turuelu i Burgosu, gde je temperatura mesecima bila daleko ispod nule, zatvorenici nisu imali nikakvo grejanje …
Učili su nas da potkazujemo i tražili su to od nas …
Knjige su nas učile neistinama ili su potpuno prećutkivale postojanje svakog sistema koji bi bio u suprotnosti s vašim načinom upravljanja. Cenzura se vršila na svim poljima. U mojim udžbenicima književnosti najvažniji pisci su imali pravo na nekoliko kratkih klevetničkih redova …
Postojala je u to vreme užasna, istovremeno i lažna formula, koju bi svi izgovarali: ‘Ja sam oduvek desničar’, što znači da nije bilo dovoljno biti ‘samo desničar’, vee je trebalo dokazivati da si to od rođenja…
Nepoverljivi u odnosu na sve, mi smo generacija skeptika, a istovremeno bili smo spremni da javno prihvatimo i največe besmislice, jer je od toga zavisio naš svakodnevni opstanak. Za sve je bilo potrebno imati dva uverenja: jedno o lojalnosti prema režimu, drugo o dobrom vladanju …
Vladini funkcioneri ili funkcioneri jedinstvene partije (Falange) predavali su nam političko i duhovno obrazovanje…
Republikanci i Demokrati po duši bili su primorani da se upišu u redove falange, da idu na misu, ili da nose ambleme i zastave …
Ljudi poniženi zauvek! Valjalo je lagati, varati… Ili aplaudirati Nacionalnoj Sindikalnoj Revoluciji, da biste na nekom madridskom trgu u invalidskim kolicima mogli prodavati cigarete …
Kakav paničan strah od policijskih dosijea! A svi smo ih imali… Ali, želeo bih da vam govorim o onim drugim mučenicima, mučenicima u tišini: o ljudima skromnim, posramljenim pred vlastitom savešću koji su sebe smatrali krivim za izdaju vlastitih ideja …
Šta se dešava sa onima koji ne bi savili kičmu? Ko se seća onog funkcionera koji je napustio svoj položaj, odbivši da svojim potpisom dozvoli zločin? Niko: danas on životari kao knjigovođa u jednom malom preduzeću. Ili onog novinara, glavnog urednika dnevnog lista, koji je podneo ostavku jer nije hteo da pusti netačne informacije? Niko: da bi preživeo on danas kuca tekstove na mašini …
Gradonačelnici, guvemeri, direktori listova, Sindikalni šefova, sve osobe koje u Španiji imaju i najmanje udela u vlasti morale su pružiti jemstvo lojalnosti službenoj doktrini i onog trenutka kada je prestajala njihova vernost bili bi ipso facto otpušteni…
Reći ću vam nešto tužno: vaša današnja Španija nije mi samo oduzela zdravlje, oca, jezik, već mi često oduzima moje prijatelje. Koliko njih su posle nekog napada na mene prestali da me viđaju ili da mi pišu da ne bi imali neprilike! .. .
Svi su neprijatelji vašeg režima, sve ugrožava vaš sistem, od običnog pozorišnog komada do sastanka tri radnika, od letka do zastave. Da li je to moguće? …
” Onaj ko danas tako piše, čak ni kada sutra njegova Španija ponovo nađe svoju dušu, dušu Servantesa i Unamuna, nikada neće moći o njoj pisati, nikad o budućnosti, samo o prošlosti, Španiji generala Franka i Emilia Mole, Španiji u kojoj je smela i mogla da živi jedino — srnrt…