Maleno je naše znanje, ili bolje rečeno raspolažemo mnoštvom pogrešnih teorija, i onome nečemu što nazivamo naukom, svaka je radnja loša. Zato je mogla nastati zabuna da se čovek od životinje razlikuje samo u stupnju, ili, što je isto, čovek ima nešto količinski više nego životinja.
Opšte je verovanje da čoveka koji se srozao sa svog egzistencijalnog ranga treba nazvati životinjom; na tome se zasniva darvinizam koji uči da između čoveka i životinje nema prekida, i frojdizam koji veruje da se psihičke teškoće mogu otkloniti uvođenjem životinjske razuzdanosti. Na ova pogrešna učenja naseo je i Niče, a od ostalih je samo utoliko bolji što se od gluposti koje izgovara više puta i očigledno i sam uplaši.
Danas, kada se srozava opšti nivo humanog bivstva na celoj liniji, ništa ne izgleda izvesnije do da ne padamo nazad na bivstvo simplifikovanijeg i nedužnijeg životinjskog stepena, nego je upravo ono sasvim strano životinjskom, beskrajno je složenije i razornije, bivstvo koje upropašćuje humano i ne približava se životinji, nego se od nje udaljava. Ova nova kategorija se od Kjerkegora obično naziva demonskim. Ispod egzistencijalnog nivoa humanog ne nalazi se životinjsko, već demonsko. Ako čovek padne s nivoa ljudske egzistencije, neće postati životinja, već demon. Ovaj demon ostaje human, samo razoren, srozan, pokvaren, moralno i intelektualno sve više podlo i tamno human, to jest demonsko uvek ostaje ljudsko, samo degradirano ljudsko. Brihadaraniaka upanišada kaže za znak raspoznavanja ljudske egzistencije: žrtva je životinja. Bivstvo je ljudsko onda ako biološki život instinkata neprekidno stoji (gori) u žrtvi, i žrtvovanje života predstavlja ono što jeste humano. Za ljudski život je karakteristično da je uvek više od života, i mora biti više.
Obrnuto nije tako. Ako instinkti – kao što se danas zbiva – žrtvuju ljudsko za biološki život, čovek se ne srozava na životinjski nivo, nego na jednu vrstu neurednosti, ne među oštre životinjske instinkte, nego u podzemnu tminu, i ne povraća se sebi u životinjskom bivstvu, nego gubi svoju suštinu, postaje jadan, podlac, vetrogonja, nitkov, čak sebe samog može potpuno da izgubi. Ali pored toga je još više I kobnije ako čovek za svoj biološki život žrtvuje smisao i moral i poredak, ne doseže čak ni biološki život, jer je to za demona karakteristično, on toliko razori svet i sebe samog da onaj ko prvi mora propasti u ovom rasulu jeste on sam.
Za čoveka nema neobuzdane životinje. Za čoveka nema oslobođenog životinjskog bivstva. Kad se razori ljudsko osnovno stanje, čovek ne postaje životinja, nego korumpiran čovek. Ispod pale ljudske egzistencije ne otvara se rusoovski ili darvinovski ili frojdovski ili tolstojevski ili ničeovski rajski nedužni svet životinje bez pitanja, nego pakao demona. Naša egzistencija je vezana za humano bivstvo, a humano ima poredak bivstva koji se ne može promeniti.