foto: Twitter, Dobrica Veselinović / Siniša Obrenić
Od juna 2017. Zakon Republike Srbije počeo je da prepoznaje krivično delo “polno uznemiravanje”. Krivični zakonik kaže da je to “svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje za posledicu ima da kod žrtve izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje”.
Domaći mediji počeli su gotovo da se takmiče u pisanju naslova poput “Od danas možete u zatvor ako dobacujete zgodnim devojkama”, dok je večito duhovita rulja na društvenim mrežama izražavala tobože zabrinutost o tome kako više neće moći da priča masne viceve. Dok se zabrinuti muškarci gnušaju manjka smisla za humor kod žena kojima su ti “vicevi” upućeni, hiljade bezimenih žena trpi nasilje na ulici, na poslu, u prodavnici.
Kada doživimo nasilje, kažu nam “Što ga nisi prijavila?”. Kada prijavimo nasilje, kažu “Gde su ti dokazi?”. A kada priložimo dokaze, i to protiv nekoga ko drži više moći od nas, onda kažu “To je fabrikovano”, “Ti si ga izazivala”, “Umišljaš”.
Vreme u kom #Metoo pokret osnažuje žene da progovore o nasilju koje su doživele, isto je vreme rastućeg nepoverenja prema žrtvama, koje bivaju diskreditovane i izložene javnom linču, trpe pritiske i žive u strahu od odmazde.
To je realnost koju živi Marija Lukić već više od godinu dana. Ona je jedna od sedam žena koja je, iako joj je okolina savetovala suprotno, progovorila o svojim užasavajućim iskustvima sa predsednikom srpske opštine Brus Milutinom Jeličićem Jutkom i optužila ga za seksualno uznemiravanje, koje trpi od 2016. godine. Već godinu i po dana Srbiju drma slučaj Marije Lukić i to ne samo zbog činjenice da se žena osmelila da prijavi nasilje koje joj se dešava, već i zbog opresivnih aparata koji deluju na nju do današnjeg dana.
Marija Lukić je tokom dve godine, koliko je radila kao sekretarica predsednika opštine, bila ucenjivana, ponižavana i seksualno zlostavljana. U toku radnog vremena je doživljavala neprimerene i neželjene dodire i nasrtaje, dok je van radnog vremena dobijala SMS poruke neprimerene sadržine i trpela mobing. U porukama ju Jutka, pored ostalih gadosti, ucenjuje seksom u zamenu za napredovanje u poslu.
U junu 2015. Lukić se upoznaje sa Jutkom na razgovoru za posao, a već tu on kreće sa seksualnim zlostavljnjem, prvo poljupcem u kraj usana, onda i spuštanjem ruke na njenu zadnjicu, dok je prva SMS poruka neprimerene sadržine poslata već posle njihovog prvog susreta.
Iako su Mariji Lukić, kao sto se dešava svakoj ženi koja pretrpi nasilje, govorili da se ne sramoti, da se ne hvata u koštac sa njim i kako ništa neće postići time, ona odlučuje da objavi na društvenim mrežama deo vulgarnih poruka koje je njen nasilnik slao, među kojima je i otvoreno priznanje da ju je poljubio mimo njene volje. Nakon toga, dobija pretnje od njegovih batinaša, te je poruke uklonila sa svog profila. A u martu 2018, kad je Jutka saslušan povodom optužbi za seksualno uznemiravanje, Skupština opštine Brus nezakonito donosi odluku o usvajanju prvog dopunjenog-izmenjenog plana i programa postavljanja objekata privremenog karaktera na teritoriji opštine Brus, u kom se ukida dozvola za lokal muža Marije Lukić. Ostalim lokalima u toj zoni nije izdat taj nalog, i to se dešava u trenutku kada Lukić dobija otkaz na mestu sekretarice, te njena porodica, sa dvoje male dece, ostaje bez prihoda. Ovo je samo deo pretnji koje su postale realnost ukoliko Lukić izađe u javnost.
Jutka, pozivajući se na to da njega štiti predsednik države Aleksandar Vučić, nastavlja da diskredituje Lukić, navodeći u izjavi na ročištu u martu 2018. kako je ona često dolazila na posao provokativno obučena, kako je želela da ima seks sa njim i da to snimi. Takođe navodi da njegove mnogobrojne telefone ne koristi samo on nego i drugi zaposleni u skupštini.
Iako su žene prijavile nasilnika u martu, trebalo je nekoliko meseci da bude podignut optužni predlog što se na kraju i dogodilo 20. jula, a prvo ročiste je bilo zakazano tek u novembru. Na tom ročištu Jeličić se nije pojavio, kao što to nije uradio ni u decembru. Zato Marija Lukić u januaru ove godine piše otvoreno pismo javnosti i javnim funkcionerima, navodeći kako “više ne veruje u demagoške priče o zaštiti žena”, u trenutku u kom se osoba koja se goni za dva krivična dela i dalje nalazi na javnoj funkciji, te koristi svoj položaj za zastrašivanje, osvetu i izbegavanje ročišta.
U februaru, Marija Lukić je imala TV nastup na televiziji Prva, u emisiji “Život priča”.
https://www.youtube.com/watch?v=G9RdB4UdywM
Pre početka emitovanja emisije, kablovski signal je nestao u celoj opštini Brus. Tada je isključena struja u Domu kulture te opštine, gde se nalaze priključci lokalnog kablovskog operatera. Udruženje novinara Srbije je zatražilo hitnu istragu i rasvetljavanje ovog slučaja. Do danas, nema odgovornih. Bitno je napomenuti da se na čelu Doma kulture u tom trenutku nalazila Bojana Đošić Janićević, koju je direktno tu postavio Jutka. U istom Domu kulture nalazi se i biblioteka, na čijem je čelu bratanica nasilnika.
Početkom marta ove godine Jutka najavljuje da podnosi ostavku, navodeći da “daje ostavku na mestu predsednika opštine Brus, i da zamrzava članstvo u Srpskoj naprednoj stranci, jer je ovaj slučaj direktan napad na predsednika Srbije Aleksandra Vučića i urušivanje stranke.” Međutim tada nije postojao formalni dokument kojim se potvrđuje njegova ostavka, a u Brusu je održan skup podrške ovom kabadahiji, koji se većinski sastojao od žena. Jedna od prisutnih žena, Vukosava Đukić, izjavila je da joj je rečeno da mora da bude na tom skupu. Ta ista žena je nakon ove izjave dobila otkaz iz JKP “Rasina”, gde je direktor Ivan Jeličić, Jutkin bratanac.
Iako je ovaj čin mogao da probudi tračak nade za daljim rešavanjem situacije, agonija Marije Lukić se nastavlja i to na društvenim mrežama. Na stranici PravdaZaJutku, koja se direktno podsmejava porukom podrške #PravdaZaMarijuLukić, objavljeno je nekoliko njenih fotografija, kao i niz uvredljivih komentara, koji idu toliko daleko, da pozivaju na silovanje žrtava u ovom slučaju.
U međuvremenu Lukić na tviteru stiže poruka da će da “je uklone kao Olivera”, aludirajući na nerazrešeno ubistvo lidera kosovske Građanske inicijative “Srbija, demokratija, pravda” Olivera Ivanovića koje se desilo prethodne godine.
Iako su postojale spekulacije da Jeličić neće sići sa svoje pozicije, u aprilu on konačno i zvanično ostaje bez fotelje. Istog meseca Jutka nudi 500 evra muškarcima da optuže Mariju Lukić da je bila sa njima dok su oni bili maloletni, a njegovi prijatelji i pristalice dele montirane gole fotografije žrtve ispred suda gde treba da se održi aprilsko ročište, koje je, takođe, odloženo za kraj maja.
{facebook}https://www.facebook.com/nedavimobeograd/posts/1290981357746033{/facebook}
Krajem maja održalo se još jedno ročište, a ispred zgrade suda organizovale su se grupe podrške, što za Lukić, što za Jutku.
VIDEO: After reporting the mayor of her southern Serbian town for sexual assault and harassment, Marija Lukic is now battling angry mobs of men outside court, local power politics and an entrenched patriarchy as she seeks justice in the country’s first high-profile #MeToo trial pic.twitter.com/neSHdGb4jo
— AFP news agency (@AFP) June 22, 2019
U junu je najavljeno da se suđenje premešta u Beograd, da bi na kraju Vrhovni kasacioni sud odlučio da će se ovaj postupak ipak voditi u Osnovnom sudu Kruševac. Ročište je zakazano za 14. avgust.
U maloj sredini u kojoj se još više oseća ono što je postalo tradicija u srpskom sistemu, a to je korupcija, nepotizam i međusobna povezanost, gotovo se čini da je tražiti pravdu borba protiv vetrenjača. Institucije ne reaguju i ne postoji mehanizam koji će onemogućiti Jutki i njemu sličnima da ponovi krivično delo. Zanemarivati pozive na linč, pretnje prema porodicama, organizovano nasilje na društvenim mrežama, pozive na silovanje te diskreditovanje uključenih žena da su psihički labilne i “lažljive kurve”, samo je jedan deo opresije u sistemu koji štiti nasilnika.
Ovog petka, Marija Lukić je trebalo da govori na tribini “Radim, dakle (ne) postojim – rad i aktivizam” na festivalu Zona novog optimizma u gradu Šapcu. Iako je potvrdila učešće na tribini, Lukić je dobila iznenadni poziv od policije da dopuni izjavu. Iako je ona molila za drugi termin, policija je insistirala da baš u to vreme da izjavu, time je sprečivši da govori na tribini. Ovo je poslednji u nizu neprestanih pritisaka koje trpi, i to ne samo kao žena, ne samo kao žrtva seksualnog nasilja, već i kao žrtva sistema koji, izgrađen na nasilju, nastavlja da štiti svoje pijune iz prvih redova. Borba Marije Lukić ostaje simbol ženskog otpora i prava na dostojanstven rad.
