Izvor fotografije: Deutsche Welle
Čovjek na kraju na sve navikne. Ako bi dovoljno dugo živio u lancima, u štali, čovjek bi štalu smatrao domom. Za štalom bi osjećao nostalgiju ako bi ga neko otud izbavio. Protiv onoga ko ga je iz štale naumio iseliti neizostavno bi isprva digao bunu, jer čovjek po pravilu brani ono što ima i što poznaje, bez obzira kako mizerno to bilo. Ne radi se tu o ljubavi prema štali, koliko o strahu od onoga što je izvan štale.
Juče nezamislivo, skandalozno, bizarno i groteskno, sutra će biti branjeno kao nužna mjera normalnosti. Čija zemlja, njegova i vjera, govorilo se. A može i ovako: čija vlast, njegova i normalnost.
Eno vam primjera za to svuda oko vas, gdje god se obrnete.
Nema ničeg objektivno normalnog u spomeniku Draži podignutom u Bileći. Lokalni je vlastodržac čin otkrivanja spomenika propratio opaskom kako je „normalno da četnici podižu spomenik četnicima“. Taj iskaz zahtijeva malu ispravku: da, posve je normalno da četnici žele podići spomenik četnicima. Baš kao što i nacisti žele podići spomenik Hitleru. Baš kao što bi i bacil kuge, da je na vlasti, želio podići spomenik „istorijskim 1340-im“, kada je kuga slavodobitno prodrla u Evropu. Kao što je posve normalno da im to ne bude dozvoljeno.
Nema ničeg objektivno normalnog u tome da lopov organizuje „građanske proteste“ i iskazuje političke ambicije. Da, teško je, ako ne nemoguće, razlučiti lopovluk od politike. Ali u parlamentarnim demokratijama je normalno ovako: prvo uđeš u politiku pa kradeš. Jer politika je lopovluk-friendly okruženje. Politika je kao vakcina protiv zatvora: da, neki (rijetki) političari završe iza rešetaka, no ona je i dalje najpouzdanija poznata zaštita. Naše novo normalno je ovo: ukradeš, uhvate te, pobjegneš pa napraviš partiju. Kondom navlačiš prije, ne poslije seksa, right? To što je tebi normalno da to uradiš poslije, ne znači da pruža zaštitu.
Nema ničeg objektivno normalnog u tome da jedna te ista partija vlada 29 (+ 45) godina. No ta će partija kod nas vladati još najmanje 4-5 godina, upravo zato što se ta partija nudi kao zaštinik normalnosti. Njihovo „normalno“ je poznato, te ga dovoljan broj građana smatra ipak nešto manje nenormalnim od „normalnog“ onih koji bi Crnu Goru pošumili spomenicima „Čiči“ i građanskog aktivizma plaćenog novcem ukradenim od građana. Naravno, koliko sutra moglo bi doći do normalizacije čičogradnje i ekspertske vlade sačinjene od nezavisnih mislilaca pravde i slobode sa platnog spiska lopova.
Ako je Paskal bio u pravu kada je tvrdio da „Sasvim je izvesno da su ljudi nužno ludi, pa bi, ne biti lud, bio još jedan oblik ludila”, onda je ludnica metafora svake ljudske zajednice.
Dešavalo se, ne tek u jednoj ludnici, da se pacijenti pobune i u ludačke košulje obuku upravu i i čuvare. Jer to šta je normalno a šta je nenormalno, rekosmo li, u ludnici i drugdje, zavisi prije svega od toga kod koga su čarobne palice sa moći elektrošoka i ključevi od soba sa blindiranim vratima. Čim ključevi promijene vlasnika, počinje doba revizionizma.
Dostojevski nije bio u pravu kada je pisao: “Ne dokazuje se sebi sopstveni zdrav razum tako što se susjed zatvara u ludnicu”.
Normalnost se, nažalost, po pravilu dokazuje baš tako.
Autor: Andrej Nikolaidis, aktuelno.m