Enigma kineskog rasta

Foto: Ardu/Flickr.com CC 2.0

Uspeh kineske ekonomije može se ilustrovati ubrzanim rastom njenog bruto domaćeg proizvoda (BDP) – u proseku, u protekle tri decenije, verovatno najvišim na svetu – i njenom liderskom pozicijom među zemljama globalnog juga. Iako se ovaj uspeh često spominje u akademskoj literaturi i mejnstrim medijima, on nastavlja da bude zaodenut velom misterije, naročito zbog kontroverznih, raširenih i generalno nerazumljivih debata među kineskim ekonomistima.

Zaista, komentatori sa Zapada prinuđeni su da se oslanjaju na baze podataka i izvore informacija koje su razvile zapadne institucije (ili međunarodne, u kojima zapadne sile dominiraju). Ideološka po prirodi, ova izobličena zapadnocentrična prizma često se pripisuje kineskim vlastima.

Drugi problemi nastaju ne samo zbog dvoznačnih termina i kategorija kojima se klasifikuje Kina, kao što su „privreda u razvoju“ ili „BRICS“ država, već i zbog neodređenosti i nedoumica pri definisanju trenutnog kineskog političkog i ekonomskog sistema. Ova dinamika objašnjava nam kako su, van Kine, mišljenja o promenama u zemlji često slabo dokumentovana i nedovoljno obrazložena. Iz desne perspektive, očigledan trijumf kapitalizma u Kini se slavi, čak i ako se njena kombinacija sa „komunističkom diktaturom“ vidi kao devijantna. Iz leve perspektive – odnosno, među marksistima – opseg neslaganja po pitanju Kine je neizmerno širok, idući od neodobravanja društvenih nejednakosti nastalih, delimično, zahvaljujući njenom državnom ekonomskom dinamizmu, sve do nadanja da će se establišment ove nove supersile potencijalno suprotstaviti hegemoniji Sjedinjenih Država. Dramatičan uspon Kine intrigira i fascinira, uzrokujući i divljenje i strepnju. Uprkos tome, njen ekonomski rast ostaje enigma za sve.

Čini se da je, u ovom prilično maglovitom kontekstu, u dominantnim zapadnim institucijama, postignut konsenzus da kineski rast može biti objašnjen nizom indicija. Jedan od najširih oblika takozvanih dokaza je da je kineska ekonomija „uskrsnula“ i da je njen rast „uzleteo“, nakon reformi kasnih 70-ih, naročito onih koji su implementirani nakon smrti Mao Cedonga, 1976. godine. Ovaj rad dovodi u pitanje ovaj konsenzus i pokušava da razotkrije neke od „enigmi“ koje okružuju ekonomski rast Kine bez pokušaja da se u potpunosti raščaraju sve njene kompleksnosti.

Akumulacija kapitala, rast proizvodnje i dugoročan „uspon“

Jedna od sveprisutnih ideja o Kini je da se ona izdigla tek u skorije vreme. Međutim, samim konceptom emergentnosti – kao i kod „BRICS“-a, skovanim od  strane dobro  finansiranih američkih tink-tenkova – predlaže se da je „uzlet“, u trenutnom kontekstu globalizacije, moguć uprkos disfunkcionalnosti svetskog kapitalističkog sistema, koji očigledno nije naklonjen zemljama globalnog juga. Ipak, ova ideja, kojom se tvrdi da je kineska privreda uskrsla ili uzletela i da je mogla da uzleti ili uskrsne tek nakon smrti Mao-a, implicitno se drži jednog od tri nivoa argumenata. Prvo, kineska ekonomija mogla je početi da se stvarno razvija tek kroz „preorijentaciju“ ili „otvorenost“ prema svetskom kapitalističkom sistemu, usvojenom od strane Deng Sjaopinga, nakon Treće plenarne sednice jedanaestog Centralnog komiteta Komunističke partije Kine (CCP), decembra 1978. i, slučajno, nekoliko nedelja kasnije, nakon diplomatskog priznavanja Narodne Republike Kine od strane Sjedinjenih Država, januara 1979. Drugo, očigledno je da bi kineska privreda stagnirala tokom maoističkog perioda, s obzirom na to da je to priroda socijalističkih privreda. Treće, u skladu sa pređašnjim argumentima, Kina bi bila u stanju da se modernizuje odjednom (magično) nakon napuštanja – ako ne etikete – „komunizma“, onda bar institucija socijalizma, putem svog političkog vođstva, dozvoljavajući preorijentaciju zemlje ka nekom obliku kapitalizma.

Ipak, učinivši to, tri fundamentalne stvarnosti tako ostaju skrivene. Prva je  hiljadugodišnja istorija Kine. Svakako, Kina je nesporno „vaskrsla“ na svetskoj sceni. Međutim, nije se tek pre četrdeset godina dogodilo, što je apsurdni lajtmotiv koji se ponavlja u mejnstrim medijima – da je Kina postala civilizacija kad i nacionalna država – već se to desilo pre nekoliko hiljada godina. Privredni udeo Kine u ranom 19. veku bio je visok kao trećina svetskog BDP-a. Štaviše, pobeda maoističke revolucije oktobra 1949. godine omogućila je da se stane na kraj ratovima koji su, tokom celog veka, razarali zemlju, još od Prvog opijumskog rata (1839–42) i napada od strane zapadnih sila. Drugo, kada je rast kineskog BDP-a počeo redovno da prelazi 10 % 80-ih (u poređenju sa 3 % u Sjedinjenim Državama), glavno jezgro socijalističkih struktura i institucija bilo je i dalje stabilno. Treće, iako se često zaboravlja, rast kineskog BDP-a bio je relativno visok i pre Maove smrti.

Ovaj poslednji aspekt, iako se redovno ignoriše, je važan. Tačno je da privredni rast ubrzan nakon 80-ih do tačke gde je Kina, uprkos niskom nivou dohotka po glavi stanovnika, bila mnogo ispred ostalih zemalja koje su sebe nazivale „socijalističkim“ ili „planskim privredama“ tokom te decenije. Međutim, trebalo bi prepoznati da je rast materijalnog bilansa (prethodnik BDP-a) već bio veoma visok deset godina pre odluke da se „reformiše“ ekonomija i otvori svetskom sistemu.

Prema podacima Svetske banke, izraženo u konstantnim cenama (za baznu 1980. god.) i u desetogodišnjim prosecima, kineski privredni rast je bio 6.8 % između 1970. i 1979, primera radi, više nego duplo od rasta Sjedinjenih Država tokom istog perioda (3.2 %, takođe pri konstantnim cenama iz 1980. god.). Dalje, prema zvaničnim izveštajima o BDP-u, objavljenim od strane kineskog Nacionalnog biroa za statistiku (NBS) od njenog nastanka 1952. godine, pa sve do danas, stopa rasta kineskog BDP-a bila je u proseku 8.3 % godišnje od 1952. do 2015, sa jakih 6.3 % između 1952. i 1978, pa čak i jačih 9.9 % između 1979. i 2015. Ovi procenti su izraženi u fiksnim cenama za baznu 1952. godinu i standardizovani tako da uzmu u obzir statističke nedostatke koje su obeležile prelaz sa Material Product System-a (MPS) ka „modernijem“ sistemu nacionalnih računa (SNA). Uprkos tome, ako ne računamo prve godine Narodne Republike od 1952. do 1962. – tj. između završetka unifikacije kontinentalne teritorije i perioda raskida sa Sovjetskim Savezom – zabeležen je prosek od 8.2 % godišnje stope rasta BDP-a u periodu od 1963–78, koji oslikava veoma brz rast čak i tokom Kulturne revolucije.

Šta je sa akumulacijom kapitala u Kini? U članku objavljenom u China Economic Review, uspeli smo da konstruišemo nekoliko originalnih vremenskih indeksa zaliha fiksnog kapitala za Kinu tokom dugog perioda između 1952. i 2015; s jedne strane, kako bismo mogli da iskoristimo novu bazu podataka u drugim istraživanjima i s druge strane, jer kineski instituti za statistiku još nisu objavili zvanične podatke o osnovnom kapitalu. Postoje razni razlozi zbog kojih naše vremenske serije, izračunate putem metode permanentnih zaliha, mogu biti visokog kvaliteta u poređenju sa postojećom literaturom, uključujući i Penn World Tables. Na primer, početne zalihe određene su korišćenjem rigoroznijih procedura računanja kapital-autput odnosa, nego onih koje se koriste za druge baze podataka. Tokovi investicija su strogo konzistentni sa statističkim obimom zaliha, fokusiramo se na konstrukciju indeksa investicije i cene prilagođenog preciznoj sadržini ovih zaliha, a stope depresijacije koje se koriste, procenjene su prema tipu kapitalnih dobara kako bi se oduzela ukupna stopa depresijacije od celokupne kapitalne strukture.

U suštini, u ovoj novoj bazi podataka, prosečan rast stope zaliha fiksnog kapitala koje smo nazvali „produktivnim“ (gde smo uključili opremu, mašine, alate, industrijske zgrade i pogone, ali ne i stambene zgrade i njihovu zemljišnu vrednost) pokazao je veoma malu razliku u periodima od 1952. do 1978. i 1979. do 2015: 9.7 % za prvi period i 10.9 % za drugi. Ukoliko zadržimo veći proizvodni fiksni kapital, uključujući i zalihe, koje su važne za računanje stope kruženja kapitala, vidimo da je prosečan tok akumulacije kapitala bio malo viši između 1952. i 1978. (10.41 %) nego između 1979. i 2015. (10.39 %). Štaviše, ako odaberemo čak i veći fiksni kapital, da bismo uključili i sagrađene stambene zgrade i zemlju, ne direktno proizvodne komponente, stopa rasta ovog veoma velikog osnovnog kapitala ostala je visoka, u proseku 9.1 % od 1952. do 1978. u poređenju sa 10.9 % od 1979. do 2015. Veoma je jasno da akumulacija kapitala nije skorašnji fenomen, već da je bio kontinuirano planiran i donesen od strane kineskih vlasti tokom proteklih šest decenija.

Ovaj kontinuirani napor akumulacije, stvoren konkretno od viška transfera iz ruralnih predela, je ono što objašnjava uspeh industrijalizacije i, u velikoj meri, snažan rast BDP-a.

Obrazovanje i ulaganje u istraživanja

Drugi faktori su, takođe, imali ulogu u ovom ekonomskom dinamizmu. To je naročito slučaj sa obimnim investicijama u obrazovanje i istraživanja. Iako nije lako izmeriti ove investicije i njihov uticaj na kineski privredni rast, probali smo da to učinimo u drugom članku objavljenom ranije ove godine. U članku rekonstruišemo, u dugim vremenskim serijama za Kinu (1949–2015), neke indikatore nivoa obrazovnih resursa kineske populacije. Ti indikatori ne postoje u zvaničnim kineskim podacima i indikatori „humanog kapitala“ koji postoje u drugoj literaturi, kao što je Penn World Tables ili Barro-Lee bazama podataka, imaju ozbiljna ograničenja po pitanju Kine.

Predstavili smo, stoga, naše indikatore obrazovnog kapitala za populaciju, nastojeći da omogućimo neke odgovore za ove nedostatke. Odabrali smo primere tako što smo ostali verni NBS-ovoj definiciji nivoa obrazovanja dostignutog od strane stanovništva, što nas je podstaklo da uključimo ne samo visokoobrazovane individue, već i one koji se i dalje školuju, ali i one koji su odustali od školovanja. Takođe, uzeli smo u obzir i promene u dužini obrazovnih ciklusa baziranih na kontinuiranim obrazovnim reformama, kao i uticaj projekata školovanja i programa treninga za odrasle. Stoga, odredili smo različite obrazovno-resursne kapitale i njihov postepeni porast, koji zahteva izračunavanje prosečnog broja godina obrazovanja individue u zavisnosti od oblasti edukacije i njihovog odgovarajućeg udela u populaciji.

Iz naših proračuna je uočeno da je prosečna stopa rasta ukupnih obrazovnih resursa bila skoro izjednačena u periodima 1949–78 (4.19 %) i 1979–2015 (4.22 %). Dodatno, ako uzmemo u obzir samo „proizvodni“ obrazovni kapital gde je u računici uključena radna snaga (a ne ukupna populacija, kao što je pre toga urađeno), onda je prosečna stopa rasta ovog obrazovnog resursa bila 5.07 % od 1949. do 1978. i 3.55 % od 1979. do 2015. – što znači, viši u godinama pre reformi 1978.

Dakle, investicije u obrazovni sektor moraju biti analizirane kao dugoročni proces koji je važan od samog osnivanja Narodne Republike Kine, zato što su ciljale na omasovljenje obrazovanja i desile se paralelno sa stvaranjem infrastrukture i zdravstvenog sistema kroz celokupnu teritoriju nacije. To je jedan od središnjih stubova dugoročne strategije revolucije koja je bila odlučujuća za snagu i dinamizam sadašnje privrede.

Što se tiče troškova za istraživanje i razvoj (R&D), Kina je počela da primenjuje međunarodni sistem računanja R&D aktivnosti tek 1986. godine. To očigledno ne znači da država od tad investira u R&D, već da je nemoguće pristupiti homogenoj bazi podataka o toj temi pre 1986. S obzirom na to ograničenje, razvili smo originalne vremenske serije za R&D tokove potrošnje, koji potiču još od 1949. godine. Zadržali smo sve budžete, od privatnih privrednih entiteta, kao i javnih (kao što su istraživački centri, univerziteti i preduzeća u državnom vlasništvu), iako u ukupnim budžetima za istraživanje odnos R&D koji potiče iz privatnog sektora ostao je relativno nizak u Kini do sad. Tek je 1984. godine lokalno privatno preduzeće dobilo ovlašćenje da posluje u Narodnoj Republici Kini po prvi put, a prva legislativa u vezi sa aktivnostima različitih privatnih privrednih entiteta potiče iz 1988. godine. Prema zvaničnim adresarima NBS, potrošnja na R&D srednjih i velikih industrijskih preduzeća iznosila je ne manje od 6.5 % ukupne potrošnje za R&D, u Kini tokom sredine 2000-ih.

Dodatno, proračuni koje smo izvršili na bazi ovih rekonstruisanih serija pokazuju prosečne stope rasta potrošnje za R&D od oko 14.5 % godišnje tokom perioda od 1949. do 2015. Međutim, treba videti da je prosečni nivo rasta potrošnje za R&D bio mnogo veći u periodu 1949–78. nego u periodu 1979–2015. Nivoi tehnološkog napretka iz ranijih godina Narodne Republike očigledno su veoma različiti od onih danas. Štaviše, sistem javnih istraživanja morao je biti izgrađen od nule, što delimično objašnjava veoma brz rast u potrošnji za R&D tokom prvih godina. Međutim, mora se razumeti da, na početku revolucije, napori Kine za istraživanja i razvoj bili su daleko od zanemarljivih, što treba analizirati kao deo strpljive i kontinuirane dugoročne strategije.

Drugim rečima, Kina, čije su stope naučnog i tehnološkog razvoja u povoljnom odnosu sa najrazvijenijim kapitalističkim industrijalizovanim zemljama, nije počela da unapređuje svoje aktivnosti za R&D kao deo svoje skorašnje integracije u globalizaciju, već dosta pre toga – u stvari, od pobede revolucije. Skorijih godina, priroda ovih istraživačkih aktivnosti postala je značajno sofisticirana. Razvojna strategija revolucije je ta koja je postavila uslove za trenutni privredni uspeh, i ovaj uspeh desio se zahvaljujući kontinuitetu prošlosti pre nego kao njena kontradikcija.

Međunarodna poređenja

Važno je uporediti Kinu sa drugim zemljama kroz istoriju kako bi bilo jasno da trenutna dinamika i moć kineske privrede nije tek „prirodni“ ishod njene otvorenosti kapitalističkoj globalizaciji, obeleženoj, konkretno, njenim članstvom u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO), 2001. godine. Kako bismo to učinili, koristićemo standardni statistički izvor koji uopšte nije naklonjen komunističkim društvima: Historically Planned Economies vodič Svetske banke. Ovaj vodič, koji su napisali Paul Marer, Janos Arvay, John O’Connor, Martin Schrenk i Daniel Swanson, 1992. godine, omogućava nam da poredimo Kinu, od pre 1991. godine, sa skoro 30 socijalističkih, danas, većinski, bivših socijalističkih zemalja.

Ovaj dokument nam otkriva da je kineska privreda već bila, u celini, dinamična u poređenju sa drugim socijalističkim zemljama pre i oko Maove smrti. To je bio slučaj, na primer, kod stope rasta industrijskog sektora, koji se u proseku kretao 7.9 % godišnje 70-ih i bio rangiran kao drugi po redu među planskim privredama, ispred Sovjetskog Saveza (6.2 %) i drugih zemalja (osim Jugoslavije po pitanju industrije). Stoga, momentum kineske privrede dostignut je mnogo pre nego što se ona priključila Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Zapravo, tokom 80-ih, kada je zemlja i dalje većinski posedovala institucije socijalističkog tipa, imala je veoma visoke stope rasta u svim sektorima u poređenju sa drugim zemljama koje su bile smatrane „socijalističkim“. Od 1980. do 1989. godine, Kina je već bila prva u ovoj grupi za rast u sektorima kao što je poljoprivreda (6.3 %), industrija (12.6 %), građevinarstvo (12.3 %) i usluge (10.6 %).

Dok se čita i sluša od skoro cele zapadne akademije i mejnstrim medija da se kineski privredni „uzlet“ desio zahvaljujući njenom globalizovanom otvaranju, korisno je dodati da je takav rast bio moguć samo usled napora i postignuća koji su se desili tokom maoističkog socijalističkog perioda. Dodatno, ova nova orijentacija ka izvozu može se razumeti kao doprinos privrednom uspehu zemlje samo ukoliko je jasno da je bila čvrsto i efektivno kontrolisana od strane kineskih vlasti. To je zato što je bila u velikoj meri potčinjena unutrašnjim ciljevima i potrebama kao dela njene integracije u koherentnu razvojnu strategiju – neuporedivom sa drugim zemljama globalnog juga. Bez ovakve strategije, koju je primenila Komunistička partija Kine, otvaranje ka kapitalističkom svetskom sistemu neizbežno bi vodilo uništenju ili čak urušavanju nacionalne privrede, kao što je bio slučaj u brojnim zemljama globalnog juga.

U skladu sa društvenim razvojem i uspehom procesa temeljne industrijalizacije, glavni doprinos izvanrednom razvoju privrede bilo je isticanje agrarnog pitanja Kine. Kina je jedna od nekoliko zemalja u svetu koja je jamčila, a i dalje garantuje, zakonski pristup zemlji velikoj većini seljaštva. Po tome se razlikuje od svih ostalih azijskih komšija, sa izuzetkom onih koji su vodili radikalne agrarne reforme u toku socijalističke revolucije, kao što je to slučaj sa Vijetnamom. Dok su mnogobrojna kršenja zakona i pokušaji da se ograniči pristup zemlji bili primećeni poslednjih godina – naročito sa nevoljnom predajom javne zemlje od strane lokalnih vlasti, praćenom eksproprijacijom porodične zemlje – otpor seljaštva je rastao uprkos ovim brojnim slučajevima nasilja.

Agrarno pitanje je značajno u debatama među kineskim političkim vođstvom, kao i u društvu u celini. Nemoguće je razumeti temeljne promene koje su se desile u Kini bez stavljanja seljaštva u centar njene analize. Svakako, glavno ograničenje za Kinu je to što mora da hrani više od 20 % svetske populacije sa manje od 7 % obradivog zemljišta planete. To odgovara četvrtini hektara kultivisane zemlje po glavi stanovništva, u poređenju sa duplo većom količinom u Indiji i sa sto puta većom količinom u Sjedinjenim Državama. Ovaj ogromni izazov za hranu može se ostvariti zahvaljujući garantovanju pristupa zemlje seljaštvu, a to ostaje do sada možda najvredniji doprinos maoističkom revolucionarnom nasleđu.

Iako su tržišni mehanizmi potpuno prodrli u trenutne oblike organizacije, proizvodnje i distribucije poljoprivrednog sektora i imaju malo veze sa onima iz maoističke ere, vlasništvo nad zemljom i dalje ostaje državno ili kolektivističko, i često se shvata kao prevaziđeno, čak iako ponegde postoji zajedno sa privatnim vlasništvom. Međutim, istrajnost javnog vlasništva je ključna tačka pri razlikovanju stanja i uspeha Kine od drugih zemalja slične veličine (i takozvanih privreda u razvoju), kao što su Indija i Brazil, ili drugih regionalno dominantnih država kao što je Južnoafrička Republika. Uslovi u ovim zemljama u celini su neadekvatni za snažan odgovor agrarnom pitanju.

Isticati nasleđe „kriza“

Da li je snažan rast Kine tokom poslednjih nekoliko decenija postignut bez poteškoća? Da bismo odgovorili na to, ponovo smo pogledali NBS-ovu bazu podataka za BDP. U njoj, vidimo da se, od 1952, rast BDP-a Kine, izražen u fiksnim cenama, pokazuje kao eksponencijalna kriva. U obliku logaritmičke skale, vidimo putanju smeštenu oko jakog uzlaznog linearnog trenda. Postoje, međutim, fluktuacije u stopi rasta BDP-a, čak iako njena amplituda teži da opadne vremenom. Takođe, postoje četiri određena perioda negativne stope rasta BDP-a. Ova četiri perioda sa negativnim vrednostima odnose se na sedam od 64 godine koje su dostupne u uzorku (1952–2015), što važi za jedva više od 10 % vremena.

Ta četiri perioda su: (1) 1960–62, koji odgovara periodu raskida odnosa sa SSSR-om (-1.3 % za 1960, -27.8 % za 1961 – do sada najvećim padom koji je zemlja doživela tokom šest decenija – i -9.2 % za 1962); (2) 1967–68, u vezi sa početkom Kulturne revolucije (-4.4 % i -2.9 %); (3) 1976, u vezi sa smrću Maoa (-2.0 %), i (4) 1989, kao odgovor na proteste na Tjenanmen trgu (-4.3 %). Stoga, možemo identifikovati, u kontekstu jasnog uzlaznog trenda u privrednoj stopi rasta, četiri perioda krize, koje se razumeju u tradicionalnom značenju te reči kao periodi okarakterisani negativnom stopom rasta BDP-a i opadanjem BDP-a (izraženim u fiksnim cenama, što znači, bez inflacije).

Uprkos tome, ovaj pristup ostaje nedovoljan za ubrajanje svih poteškoća koje je kineska privreda imala tokom šest dugih decenija od početka revolucije. Za  produbljivanje analize i usložnjavanja koncepta krize, izabrali smo indikatore stope profita za Kinu. Ovaj metod računanja profitne stope uobičajen je među marksističkim ekonomistima koji kvantitativno proučavaju dinamiku akumulacije kapitala u kapitalističkim zemljama, ali, uglavnom, ne u zemljama koje se identifikuju kao „socijalističke“, kao što je slučaj sa Kinom. Moguće je, doduše, koristiti profitne stope u socijalističkim privredama ako su njihova građa i interpretacija jasno odvojene od onih u kapitalističkim zemljama. Stoga, napravili smo nekoliko indikatora profitne stope za kineski industrijski sektor od 1952. do 2015. godine, bazirajući se na našim indeksima fiksnog kapitala. Ovi indikatori su u odnosu (1) u skladu sa brojiocem, sa viškom ili profitom i odgovaraju razlici između BDP-a i različitih najamnina za radnike (bilo direktnih ili indirektnih); i (2) u skladu sa imeniocem, sa naprednim kapitalom, koji je sačinjen od ili (a) fiksnog kapitala (na način na koji smo ga već definisali), ili (b) kapitala i obrtnog kapitala stvorenog na bazi brzine obrta kapitala (zahvaljujući zalihama).

Zahvaljujući metodi filtriranja, možemo nastaviti ka tehničkoj dekompoziciji profitnih stopa u dugoročnim trendovima i kratkoročnim ciklusima. Dve opservacije se mogu napraviti. Prva je da postoji silazna putanja u profitnim stopama Kine tokom perioda između 1952. i 2015. bez obzira na izabrani indikator. Ako sada primenimo ekonomsku dekompoziciju profitnih stopa sa računicama namenjenim da razlikuju promene u sastavu kapitala, produktivnosti rada i udelu profita, možemo videti da je presudni fenomen u objašnjavanju opadanja profitne stope porast u organskoj kompoziciji kapitala (tj. odnos između konstantnih i varijabilnih delova kapitala).

Druga opservacija tiče se kratkoročnih ciklusa koji obeležavaju promene u ovim profitnim stopama. Postoji redovna promena uzlaznih i silaznih fluktuacija, i ove ciklične varijacije opadaju između 1950-ih i početkom 2000-ih. Međutim, veličina ovih ciklusa teži ponovnom porastu koji je značajan na samom kraju perioda, odnosno, od kasnih 2000-ih do danas.

Za kompletni obrađeni uzorak (1952–2015), može se uočiti regularno smenjivanje negativnih varijacija u profitnim stopama. Godine recesije za profitne stope, obeležene negativnim vrednostima za stope rasta u cikličnim komponentama profitnih stopa, uočene su oko 30 puta tokom 64 proučavanih godina. Preciznije, negativni predznak se beleži za godine 1952, 1957, 1960–63, 1968, 1978–82, 1985–87, 1990–91, 1998–2003, 2009, i 2012–15. Stoga, možemo videti da se ne identifikuju samo četiri perioda (kao što se to predlaže prethodnim pregledom putanje stope rasta BDP-a), već je zabeleženo deset perioda sa negativnim vrednostima, ovog puta putem rasta cikličnih komponenata profitne stope, pokrivajući u celini skoro polovinu vremenskog uzorka.

Kroz ovih deset recesivnih sekvenci profitnih stopa, koje Wen Tiejun ispravno naziva „deset kriza“, možemo prepoznati sukcesivna usporavanja viđena u kineskoj ekonomskoj istoriji od osnivanja Narodne Republike Kine, 1949. godine. Nakon ogromnih poteškoća s kojima se kineski narod suočio nakon pobede 1949, koji se u velikoj meri pripisuju uništenjima uzrokovanim ratom i neredima u decenijama pre revolucije, možemo naći statistički trag recesije koji je počeo 1952. i došao do svoje najniže tačke 1957. godine. Dramatična kriza ranih 60-ih – najgora u vreme maoističke ere i značajno primetna u 1961 – nastala je kombinovanim efektima prekida humanitarne pomoći od strane SSSR-a nakon kvarenja sino-sovjetskih odnosa, relativnog neuspeha „Velikog skoka napred“ i elementarnih nepogoda. Godina 1968. je još jedna loša tačka koja se podudara sa jačanjem Kulturne revolucije, koja je otpočela dve godine ranije. Problemi koji su nastali između 1978. i 1982. reflektuju poteškoće postmaoističke tranzicije i implementacije strukturalnih reformi „otvaranja“. Period od 1985. do 1986. naročito je obeležen poreskim reformama iz 1984. i predstavlja jednu od prekretnica u tranziciji Kine ka tržišnoj privredi. Štaviše, u vreme kolapsa sovjetskog bloka, kratko iskustvo u pokušaju, koje se može opisati kao „neoliberalizam na kineski način“, ishodovalo je u naglom privrednom opadanju 1990–91, u pratnji eksplozije korupcije. Konačno, u kontekstu jake dinamike BDP-a Kine, opadanje profitnih stopa u cikličnim komponentama od 1998. u velikoj meri može se pripisati uticaju uvoznih egzogenih šokova, povezanih sa difuzijom efekata regionalnih ili globalnih kriza od kojih je Kina propatila: „azijska“ kriza (1998–99), „nove ekonomske“ i krize „nakon 11. septembra“, (2001–03) i „hipotekarne finansijske“ krize 2008. (sistematske krize kapitalizma u realnosti), čiji efekti su se osetili u Kini 2009. i održivije i dublje od 2012. do danas.

Paradoksalno, ovih deset momenata „krize“ najčešće je podudarno sa rastom BDP-a, kao što je to bio slučaj, na primer, 1963, 1978, 1986, 1991. i 2003. Drugim rečima, u slučaju Kine, „rast“ ne znači nužno nepostojanje problema i suprotno, „kriza“ ne znači nužno opadanje BDP-a. U zemlji kao što je Kina, koja je okarakterisana moćnim kontradikcijama, izgleda da je neophodno korišćenje šireg koncepta „krize“ kako bi se uračunali periodi u kojima nastaju njeni strukturalni problemi, čak iako pojava velikog rasta BDP-a znači da sve funkcioniše kako treba.

Zaključak

Analiza dugog trajanja presudna je za razumevanje dubokih pokretača privrednog razvoja u Kini tokom 60 godina: društveni progres, industrijalizacija i agrarno pitanje. Stoga, ispitali smo jak rast BDP-a Kine i industrijske profitne stope, koje smo rekonstruisali od originalnih serija fiksnog kapitala Kine. Promene ovih profitnih stopa tokom perioda od više od šest decenija pokazuje da putanja privrednog rasta Kine, izuzetna i u jačini i u opsegu, nije išla glatko. Stoga, odlučili smo da protivrečne periode okarakterisane i negativnim varijacijama u profitnim stopama, ali i pozitivnim i ponekad, veoma visokim, stopama rasta BDP-a opišemo kao „krize“.

U ovom tipu istraživanja, gde ostaje još mnogo posla da se uradi, važno je da se osvetli odnos između profitnih stopa i stopa rasta, njihove uzročnosti i mogućih promena i uticaja tokom vremena. Bilo bi, takođe, značajno proučiti da li je ruralna Kina kontinuirano, od 1949, bila amortizer kriza kroz koje je zemlja prolazila, kao što do danas služi za masivne transfere koje je poljoprivredni sektor obezbedio da posluži procesu industrijske akumulacije kapitala.

PIŠU REMY HERRERA I ZHIMING LONG

PREVOD Goran Radlovački – Novi plamen