Španija i Italija spadaju među zemlje sa najdužom pauzom za ručak. Tradicionalna španska „siesta“ kao tročasovni odmor usred radnog dana, svetski je poznata i zaista funkcioniše. Italijani opet, ručak smatraju najvažnijim obrokom te bez problema zatvaraju radnje između 13 i 15 časova kako bi uživali u specijalitetima domaće kuhinje u krugu porodice.
Ostatak modernog sveta još uvek ne razume benefite koje donosi predah od dnevnih poslovnih zahteva i obaveza. Ankete pokazuju da polovina zaposlenih zbog prevelikog obima posla ne može sebi da priušti ni kratku pauzu, dok se trećina žali na pritisak od strane menadžera da rade i tokom navodno plaćene pauze. Uz prećutno ili jasno predočeno očekivanje da uvek budu dostupni i da slučajno ne propuste informacije od (životnog) značaja, mnogi, u najboljem slučaju, ručaju za kancelarijskim stolom.
Rezultati ankete su uznemirujući jer su upravo pauze za ručak jedina prilika za odmor i opuštanje tokom naizgled beskrajnih radnih sati. Makar i polučasovno distanciranje od preopterećenosti poslom značajno umanjuje stres koji nam donosi kapitalistički stil života. Ipak, najpopularnije pauze poput spremanja kafe ili ventiliranja o problemu uopšte ne pomažu i samo još više zamaraju. Pauza za ručak je dakle izuzetno važna, nikako banalna, i važno je proceniti kakav vid pauze je najkorisniji za mentalno zdravlje zaposlenih.
Koristeći analize dnevnika koje je popunjavalo preko 1000 radnika iz različitih nemačkih kompanija i to tri puta dnevno tokom dve nedelje, psiholozi sa Univerziteta u Majnhajmu testirali su različite metode oporavka od posla kroz merenje dve ključne dimenzije – umora i uključenosti u posao. Rezultati su pokazali da su relaksacija, povezanost sa drugima i sloboda da sami odlučimo kako ćemo provesti pauzu za ručak, povezani sa smanjenim umorom i većom uključenošću u posao tokom popodnevnih sati.
Pod relaksacijom ovde se misli pre svega na fizičko opuštanje, kao što je smanjenje napetosti mišića od neudobnog sedenja tokom dana. Povezanost podrazumeva bliskost sa drugima, što znači da se zaposleni oseća kao prihvaćeni i vrednovani član grupe ili zajednice sa kojom deli brige i uspehe. U tom smislu, preporuka je da se ručak provodi sa ljudima koji su nam dragi i sa kojima se osećamo prijatno i opušteno.
Kontrola koju zaposleni ima nad svojom pauzom za ručak je njen najvažniji aspekt. Često sloboda odlučivanja o tome gde i kako predahnuti i ručati postoji samo formalno, dok se neformalno nameće provođenje vremena isključivo sa timom na unapred predviđen način. Međutim, lične preferencije i potrebe treba da budu iznad same aktivnosti – tj. da bi došlo do mentalnog osveženja, nije važna aktivnost sama po sebi već kako se ta aktivnost doživljava. Nekome više odgovara lagani ručak sa kolegama, neko drugi bi radije pojeo čizburger u samostalnoj šetnji. Potrebno je ispratiti svoje potrebe kako bismo bili zadovoljniji i bolje pripremljeni za posao koji sledi, što znači da ugađajući sebi indirektno ugađamo i poslodavcu.
Neočekivani rezultat ovog istraživanja je da psihološko distanciranje od posla tokom pauze, nije dovelo do oporavka i smanjenja umora. Psihološko distanciranje, kao suprotno od ruminacije (preokupiranosti i neprestalnim razmišljanjem), podrazumeva uzdržavanje od bilo kakvih misli povezanih sa poslom. Ono je ključni aspekt oporavka od stresa ali isključivo van radnog mesta. U poslovnom okruženju pokazalo se da je teško izbeći misli o predstojećim radnim obavezama i izazovima.
Istraživanje Šarlot Fric, profesorke organizacione psihologije na Univerzitetu u Portlandu, pokazalo je da mini-odmori od posla, poput telefonskih poziva, proveravanja društvenih mreža, ne samo da nisu povezani sa umanjenjem umora već ga i pojačavaju. Važno je dakle i kako provodimo pauzu ali i koliko ona traje. A o stavljanju porodice, zdrave ishrane i mentalnog zdravlja ispred interesa kompanije, mnogo možemo da naučimo od Italijana i Španaca. Pa makar njihov primer bio samo bajka ili legenda koja se prepričava.