Pink – tlačitelj i progonitelj svega normalnog
Po bildovanju “kvaliteta i kvantiteta” rijaliti programa u Srbiji, dalo bi se pretpostaviti da je vlast Aleksandra Vučića u velikoj krizi. Naime, nigde u Evropi rijaliti programi ne traju po deset meseci i ne emituju se polovinu dana, niti njihovi akteri gostuju u vestima televizija sa nacionalnom frekvencijom. Uglavnom su to televizijski formati koji se emituju sat do dva dnevno, i to po pravilu u večernjim satima. Ko se seća rijaliti početaka u Srbiji – a bilo je to pre 12 godina sa Velikim Bratom na B92 televiziji – setiće se da je nekada tako bilo i na brdovitom Balkanu.
Ali, Mitrovićev Imaginarijum zvani „Zadruga 2“ otišao je najdalje, a po govoru koji je direktor Pinka održao tim povodom, reklo bi se da on sam na ovaj „hiper-rijaliti“ gleda kao na vrhunac sopstvene karijere u šou biznisu – sagrađen je čitav grad u kojem produkcija manipuliše rijaliti učesnicima i događajima, a očekuje se i gostovanje dvorske lude skoro svih srpskih vlasti Vojislava Šešelja, koji je i sam rekao da bi voleo da se takmiči u Mitrovićevom pink gradu. Učesnika je preko pedeset, postavka je dakle nikad veća, tu su i veštačko jezero, brodovi, gondole, leteći ljudi, dvorane, sudnice, barovi, crkve i sarkofazi, a termina ima na pretek – rijaliti se praktično prekida samo onda kada predsednik Aleksandar Vučić ima nešto da saopšti narodu, ili dok traju reklame. Mitrović je sa tolikim nadahnućem i strašću govorio o ovom Imaginarijumu (video dostupan na sajtu YouTube), da je jasno da ni sam nije siguran da li će bilo čega više biti posle Zadruge 2. Ovo bi, zaista, moglo da bude TO. Vrhunac, ali i kraj, jedne (karij)ere. O tom potom.
Pre nekih sedamdesetak godina, u jeku Drugog svetskog rata, drugi mag propagande, poznat kao Jozef Gebels, takođe je podsticao kvalitet i kvantitet uradaka filmske industrije koji su bili u službi propagande, a kroz žanrove kao što su komedija, mjuzikl i drama. Premda je Nemačka u ratu 1943. sve više pokazivala znake slabosti, što je zahtevalo sve veću koncentraciju ljudskih i materijalnih resursa usmerenih na ratne igre, Gebels je insistirao na tome da bioskopi u kojima se opijena masa divi igračkom umeću aktera, nastave da rade punom parom – dokle god to bude bilo moguće. Najveći talenti filmske industrije bili su pošteđeni odlaska u rat samo kako bi se nastavila produkcija opijuma za mase koje nikako nisu smele biti izložene vestima o neuspesima ili slabostima nacističke vojske.
Za potrebe razvoja svojih veština, današnji srpski politički brend poznatiji kao „preletač-dupeuvlakač“ imao bi o čemu učiti iz Gebelsove biografije. Naime, vođa nacističke propagandne mašinerije je od pobornika ideje da ekspresionistički pravac bude temelj propagandne umetnosti u nacističkoj Nemačkoj (što je bilo smatrano progresivnijom idejom), postao tlačitelj i progonitelj svega modernog i uopšte bilo čega što je bilo u suprotnosti s propagandom koja je motive nalazila u idealu snažnog nacističkog vojnika, duši naroda, rasne čistoće, žene koja rađa i slično. U tom sukobu mišljenja oko toga šta bi trebalo da bude osnov umetnosti u službi ratne propagande, Gebels je izgubio od još jednog istaknutog naciste Alfreda Rozenberga i podvio rep kako ne bi izgubio podršku vođe nad vođama. I ne samo da je podvio rep – u vreme njegovog ministrovanja modernim umetnicima čiji rad nije bio u skladu sa nametnutim standardima, zabranjivano je da se bave umetnošću, napuštali su fakultete i zemlju, a mnogi su i tragično završavali, što je bila česta sudbina jevrejskih umetnika u to vreme.
Da ne bude da besramno vučemo paralele iz dva vremena koja se ipak (još uvek) ne mogu porediti jedno s drugim, samo ćemo ovde ostaviti odlomke iz srpskog ruzičastog Imaginarijuma:
2018. godina, iz otvorenog pisma Draganu Đilasu
Dragi Điki,
Dugo ti nisam pisao i da budem potpuno iskren, nisam ni planirao ali tvoja tvrda stolica ispisana u 30 tačaka koju nazivaš političkim programom, a koji ustajalo odiše utiskom da se vaša cenjena politička grupica dobrano preznojila i namučila da napabirči bar naizgled dovoljno reči, istina slabo povezanih ali ipak reči, i to samo iz razloga da plan o budućnosti Srbije nekako ipak rastegnete na papiriću malo većem od pola salvete. Ne bi ovo ni bilo vredno pomena, dragi moj Điki, da ne ukazuje na naglo pogoršanje tvog mentalnog stanja zbog čega sam morao da ti napišem par reči i to više kao doktor koji ti prepisuje lek ili terapiju koju treba da primiš…
2016. godina, iz otvorenog pisma Saši Raduloviću
Kako ste u vašoj nervozi i površnosti, a ja bih rekao i zluradosti, zbog poreskog kriminala u kome ste uhvaćeni, opet pomenuli u lažnom i izmišljenom kontekstu televiziju Pink, ne mogu a da vam ne napišem par reči. Inače, ja sam od onih koji veruje da je teza “pametniji popušta” jedna nakaradna tvorevina, koja je izmišljena sa ciljem da motiviše ludake poput vas, da afirmiše ljudsku glupost i bahatost kao i da otvara prostor za prikrivanja i skretanje pažnje sa sumnjivih dela koja ste počinili, a sve sa ciljem, naravno, da vaše male crne tajne nestanu kao voda u pesku.
Pisma se pišu, imena neprijatelja javno čitaju, a rijaliti nastavlja da obara sve rekorde gledanosti.