Lav Trocki, organizator boljševičkog ustanka u oktobru 1917, napisao je jednu od najboljih analiza Ruske revolucije.
Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova posvećenih temi Revolucije koji su objavljeni na sajtu organizacije Counterfire.
U sedmom tekstu, pročitajte uvod u jedno od najvažnijih dela Lava Trockog, Istoriju Ruske revolucije,uz kratak uvodni komentar Džudi Koks.
Prevela Jovana Ristić.
Lav Trocki, organizator boljševičkog ustanka u oktobru 1917, napisao je jednu od najboljih analiza Ruske revolucije.
Trockijeva izvanredna Istorija Ruske revolucije objavljena je 1930. kada je bio proteran iz Rusije. U predgovoru, koji možete pročitati ispod, Trocki objašnjava koliko je revolucija iz 1917. godine bila neočekivana. On tvrdi da sve revolucije uključuju mase koje na silu ulaze u političku arenu i preuzimaju kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Dinamika revolucije određena je „brzim, intenzivnim i ostrašćenim promenama u psihologiji klasa“ i bolnim procesom odbacivanja ustaljenih konzervativnih načina razmišljanja. Trocki objašnjava sa kojim poteškoće se suočavaju istoričari i istoričarke revolucija: one se odigravaju na ulicama i u fabrikama, a učesnici i učesnice u njima ne vode beleške o njihovom razvoju. Pa ipak, on je proizveo jednu od najboljih marksističkih analiza revolucije ikada napisanih.
Predgovor Istoriji Ruske revolucije
Tokom prva dva meseca 1917. godine Rusija je i dalje bila monarhija kojom su vladali Romanovi. Osam meseci kasnije za njenim kormilom nalazili su se boljševici. Početkom godine retko ko je znao za njih, a njihove vođe su i dalje bile pod optužbom za izdaju kada su došli na vlast. Nećete pronaći nijedan toliko oštar obrt u istoriji, pogotvo ako uzmete u obzir da je on uključivao naciju od 150 miliona ljudi. Šta god mislili o njima, jasno je da su događaji iz 1917. vredni ispitivanja.
Kao i svaka druga i, i istorija revolucije pre svega treba da nam kaže šta se dogodilo i na koji način. To, međutim, nije ceo zadatak. Već iz samog prepričavanja trebalo bi da bude jasno zašto se dogodilo baš tako kako se dogodilo, a ne drukčije. Događaji se ne mogu posmatrati ni kao niz nasumičnih avantura niti kao perle nanizane na nit nekakvog unapred zacrtanog pravila. Oni moraju pratiti sopstvene zakone, a na autoru ili autorki je da te zakone otkrije.
Najneospornija odlika revolucije je direktno uključivanje masa u istorijske događaje. U obična vremena, država (bila ona monarhistička ili demokratska) se izdiže iznad nacije, a istoriju stvaraju profesionalni državnici specijalisti – kraljevi, ministri, birokrate, parlamentarci, novinari. Međutim u tim ključnim trenucima kada mase više ne mogu da podnesu stari poredak, one probijaju barijere koje ih isključuju iz političke arene gurajući u stranu svoje tradicionalne zastupnike i svojom intervencijom stvaraju osnovu za novi režim. Ostavićemo moralistima da sude da li je ovo dobro ili loše. Mi ćemo tumačiti činjenice redom kojim nam ih je dao objektivni tok razvoja. Istorija revolucije je za nas pre svega istorija u kojoj mase sopstvenim na silu dolaze u situaciju u kojoj mogu da počnu da vladaju sopstvenom sudbinom.
U društvu koje je zahvatila revolucija klase su u sukobu. Međutim, savršeno je jasno da promene koje se odvijaju od početka do kraja revolucije u društvenoj ekonomskoj bazi i njegovim temeljima koje čine klase ne objašnjavaju u celosti tok same revolucije, koja u kratkom periodu može da zbaci drevne institucije, da stvori nove, a zatim da i njih zbaci. Dinamika revolucionarnih događaja je pod direktnim uticajem brzih, intenzivnih i ostrašćenih promena u psihologiji klasa koje su se već formirale pre revolucije.
Poenta je u tome da društvo ne menja svoje institucije onda kad se za time pojavi potreba – kao što mehaničar menja alat. Upravo suprotno, društvo zapravo svoje institucije uzima zdravo za gotovo – kao da će zauvek postojati. Decenijama kritika opozicije ne bude ništa drugo do zaštitni ventil za masovno nezadovoljstvo, uslov stabilnosti društvene strukture. Na primer, takav je u principu bio značaj koji je imala socijaldemokratska kritika. Neophodni su potpuno izuzetni uslovi, nezavisni od volje pojedinačnih osoba ili partija, kako bi nezadovoljstva zbacilo okove konzervativnosti, a mase dovele do pobune.
Stoga, do brzih promena masovnih stavova i raspoloženja u epohi revolucije ne dolazi usled fleksibilnosti i adaptivnosti čovekovog uma, već upravo suprotno, usled njegove duboke konzervativnosti. Hronična zaostalost ideja i odnosa iza novih objektivnih uslova, sve do trenutka kada se ti odnosi obruše na ljude u formi nekakve katastrofe, je ono što u periodu revolucije stvara taj rastući pokret ideja i strasti koje policijskom umu deluju kao prost rezultat aktivnosti „demagoga“.
Mase ne ulaze u revoluciju sa pripremljenim planom društvene transformacije, već sa izoštrenim osećajem da ne mogu više da podnesu stari režim. Samo vodeći slojevi klase imaju politički program, a čak i on mora položiti test prakse i dobiti podršku masa. Stoga se ključan politički proces revolucije sastoji iz postepene spoznaje klase o problemima koji proizilaze iz društvene krize – radi se o aktivnom usmeravanju masa metodom uzastopnih približavanja [klasnoj svesti – op. prev.]. Različiti stupnjevi revolucionarnog procesa, potvrđenih smenom partija pri kojoj radikalnije uvek zamenjuju umerenije, pokazuju ogroman pritisak masa ulevo – sve dok zamah pokreta ne naleti na objektivne prepreke. Kada se to dogodi dolazi do reakcije: razočaranost različitih slojeva revolucionarne klase, porast ravnodušnosti i, uz to, jačanje pozicije kontrarevolucionarnih snaga. Takve su, barem u glavnim crtama, bile ranije revolucije.
Samo na osnovu izučavanja političkih procesa u samim masama možemo razumeti uloge partija i vođa, koji su nam uglavnom u centru pažnje. Oni nisu nezavisan element ovog procesa, ali svejedno jesu vrlo bitni. Bez organizacije koja predvodi, energija masa bi se raspršila kao para izvan cilindra parne lokomotive. Međutim ono što pokreće lokomotivu nisu ni klip, ni cilindar, već para.
Prepreke koje stoje na putu proučavanja promena svesti masa tokom revolucionarne epohe su poprilično očigledne. Potlačene klase prave istoriju u fabrikama, kasarnama, selima i na ulicama gradova. Štaviše, one su najmanje od svih navikle da zapisuju stvari. Periodi visoke tenzije i društvene ostrašćenosti ostavljaju vrlo malo prostora za razmišljanje i refleksiju. Sve muze – pa čak i plebejska muza novinarstva, uprkos njenim kršnim kukovima – teško se održavaju u sedlu u vremenima revolucije. Međutim, postoji nada za istoričare i istoričarke. Zapisi su nepotpuni, neodređeni i neočekivani, ali u svetlu samih događaja ovi fragmenti uglavnom omogućavaju da pretpostavimo u kom pravcu i ritmu će se odvijati skriveni procesi revolucije. Revolucionarna partija zasniva svoje taktike na proceni promena u masovnoj svesti i u potpunosti se oslanja na nju. Istorijski kurs boljševizma dokazuje da se takva procena može napraviti, barem u grubim crtama. Ako to mogu revolucionarne vođe u vrtlogu borbe, zašto ne bi mogli istoričari i istoričarke nakon nje?
Međutim, procesi koji se odvijaju u svesti masa nisu međusobno nepovezani ili nezavisni. Ma koliko idealisti i eklektičari besneli, svest je ipak određena okruženjem. Preduslove i za Februarsku, ali i za Oktobarsku revoluciju koja ju je zamenila trebalo bi da možemo da nađemo u istorijskim uslovima koji su oblikovali Rusiju, njenu ekonomiju, klase, državu i u postupcima drugih država spram nje. Budući da je najveća zagonetka činjenica da je zaostala zemlja bila prva u kojoj je proleterijat osvojio vlast, na nama je da nađemo odgovor na tu zagonetku u jedinstvenostima ove zaostale zemlje – odnosno u onome što je razlikuje od drugih zemalja.
U prvim poglavljima ove knjige u kojima je dat kratak pregled razvoja ruskog društva i njegovih unutrašnjih snaga prikazaćemo istorijske posebnosti Rusije i njihovu relativnu težinu. Nadamo se da neizbežni shematizam ovih poglavlja neće odbiti čitatelje i čitateljke. Kasnije u knjizi oni će se susreti sa istim ovim snagama u akciji.
Ovaj rad se ni najmanje neće oslanjati na lična prisećanja. Činjenica da je autor bio učesnik ovih događaja ne oslobađa ga obaveze da svoje izlaganje zasnuje na istorijski proverenim dokumentima. Tamo gde je to neophodno zbog pojašnjenja toka događaja, autor o sebi piše u trećem licu. I to nije samo literarna forma: subjektivni ton koji je neizbežan u autobiografijama ili memoarima nedospustiv je u istorijskim radovima.
Međutim, činjenica da je autor sudelovao u borbi mu prirodno olakšava da razume ne samo psihologiju (individualnih i kolektivnih) snaga u akciji, već ujedno i unutrašnju povezanost događaja. Ova prednost ćedati pozitivne rezultate samo ukoliko je jedan uslov ispunjen: ako se ne oslanja na svedočenje iz sopstvenog sećanja kako oko trivijalnih detalja, tako ni oko važnih tema, bilo da je reč o činjenicama ili motivima i raspoloženjima. Autor veruje da je ispunio ovaj uslov koliko je bilo u njegovoj moći.
Ovde ostaju pitanja političke pozicije autira, koji kao istoričar ima isto gledište kao i kada je učestvovao u događajima. Čitatelji i čitateljke, naravno, nisu u obavezi da dele političke stavove autora, koje on, pak, nema razloga da skriva. Pa ipak, oni imaju pravo da zahtevaju da istorijski rad ne bude odbrana političke pozicije već koherentan prikaz realnih procesa revolucije. Istorijski rad u potpunosti ispunjava svoj zadatak tek kada se na njegovim stranama događaji rasvetljuju u svojoj punoj, prirodnoj nužnosti.
Da li je za ovo neophodno imati takozvanu istoričarsku „nepristrasnost“? Niko do sada nije jasno objasnio šta ta nepristrasnost podrazumeva. Klemensoov često navođeni citat – da je revoluciju neophodno posmatrati „en bloc“, kao celinu – je u najboljem slučaju pametno izbegavanje odgovora. Kako posmatrati kao celinu nešto što je u svojoj srži sačinjeno rascepa? Klemensoov aforizam je rezultat delom srama koji je osećao zbog oštrine dela svojih predaka, delom osećanja nedoraslosti njihovom nasleđu.
Jedan od reakcionarnih i samim tim pomodnih istoričara u savremenoj Francuskoj, L. Madlen, opanjkavajući u svom salonskom maniru veliku revoluciju – odnosno, rođenje sopstvene nacije – tvrdi da „istoričari treba da stoje na zidinama grada pod opsadom, posmatrajući istovremeno i okupatore i opkoljene“: samo se na taj način, naizgled, može postići „pomirljiva pravičnost“. Međutim, same Madlenove reči svedoče tome da će, popne li se na zid koji razdvaja ova dva tabora, istoričarova jedina funkcija biti uloga izviđača za reakciju. Dobro je da je zanimaju samo vojni kampovi prošlosti: stajati na zidu u trenutku revolucije veoma opasno. Štaviše, u vremenima uzbune propovednici „pomirljive pravičnosti“ se uglavnom mogu naći kako sede u svoja četiri zida čekajući da vide koja strana će pobediti.
Ozbiljan i kritičan čitatelj ili čitateljka neće želeti lažnu nepristrasnost koja im nudi šoljicu pomirenja na čijem dnu se nalazi debeo talog reakcionarne mržnje, već naučnu savesnost, koja svoje otvorene i nemaskirane simpatije i antipatije nastoji da potkrepi iskrenim istraživanjem činjenica, utvrđivanjem njihovih stvarnih veza i otkrivanjem uzročnih zakona njihovog kretanja. To je jedini mogući istorijski objektivizam. Štaviše on je sasvim dovoljan, jer je proveren i potvrđen, ne dobrim namerama istoričara ili istoričarke, za koje samo oni mogu da jamče, već prirodnim zakonima samog istorijskog procesa koje oni otkrivaju.
Izvori koje ova knjiga koristi su nebrojene periodične publikacije, novine i časopisi, memoari, izveštaji i drugi materijali, delom neobjavljeni rukopisi, ali većinski objavljeni u Institutu za istoriju revolucije u Moskvi i Lenjingradu. Smatrali smo izlišnim da u tekstu navodimo reference na zasebne publikacije, jer bi to samo čitateljima i čitateljkama samo smetalo.
Datumi u našoj knjizi svuda su navedeni po starom – odnosno, 13 dana kasne u odnosu na internacionalni, a sada i sovjetskim kalendarom. Autor je osećao obavezu da koristi ovaj kalendar koji je bio u upotrebi za vreme revolucije. Naravno, ne bi bilo naporno prebaciti datume na novi kalendar, ali taj postupak koji bi odstranio jedan problem stvorio bi nove, koji bi bili dublji.
Svrgavanje monarhije je u istoriji poznato kao Februarska revolucija; međutim, prema zapadnom kalendaru ono se dogodilo u martu. Oružane demonstracije protiv imperijalističke politike privremene vlade ušle su u istoriju pod imenom „Aprilskih dana“, iako su se prema zapadnom kalendaru desile u maju. Ne spominjući druge događaje i datume, napomenućemo samo da se Oktobarska revolucija prema evropskom računanju desila u novembru.
Kalendar sam po sebi je, kao što vidimo, obojen događajima, i istoričar/kase ne može pozabaviti revolucionarnom hronologijom koristeći čistu aritmetiku. Čitatelj/ka će biti dovoljno ljubazan/a da zapamti da je pre svrgavanja julijanskog kalendara revolucija morala da svrgne institucije koje su se za njega vezivale.