“Poricanje” („Denial“) je pristojna sudska doku-drama i redak primer da je ekipi igranog filma dozvoljeno snimanje na lokaciji koncentracionog logora Auschwitz-Birkenau. Film je to koji svoj značaj uglavnom crpi iz teme, odnosno iz niza pitanja i odgovora koja prevazilaze samo negiranje holokausta, ma koliko to samo po sebi bio strašan zločin.
Pitanje svih pitanja je kako se uhvatiti u koštac sa budalom kojoj je ultimativni cilj pažnja javnosti, a ne pobeda u sporu. Zato takve persone i vole tužakati po sudovima, izvoditi cirkus i dizati buku, jer u toj mutljavini postaju makar na trenutak bitni. Naravno da je Elvis mrtav, da je Zemlja okrugla i da se holokaust dogodio, ali za sve te činjenice, naročito za ovu poslednju i najosetljiviju, valja povremeno imati i sudsku presudu koju je moguće iskoristiti kad neka sledeća politička bena opšte prakse krene opet po istoj temi.
“Poricanje” („Denial“) je pristojna sudska doku-drama u režiji Micka Jacksona („The Bodyguard“/ „Volcano“) i po scenariju Davida Harea („The Hours“/“The Reader“). Ova dvojica Britanaca pored filma imaju i ekstenzivno iskustvo rada na televiziji, što se oseća i u tonu ovog filma koji se pre može nazvati informativnim i faktografski detaljnim nego impozantnim. To, naravno, ne znači da nema emotivnu snagu, posebno vidljivu u sceni posete koncentracijskom logoru Auschwitz-Birkenau (što je i inače redak primer da je ekipi igranog filma dozvoljeno snimanje na toj lokaciji), ali i u kasnijoj fazi suđenja te briljantne odbrane američke istoričarke Deborah Lipstadt (Weisz) po tužbi za difamaciju od strane britanskog istoričara-amatera i gorljivog negatora holokausta Davida Irvinga (Spall).
Specifičnost britanskog prava je ta da, u slučaju tužbe za uvredu, klevetu i narušavanje ugleda, tužena strana treba dokazati svoju nevinost. Deborah Lipstadt i njen tim su izabrali najteži mogući put – dokazati kako su njeni navodi da je Irving antisemit, šarlatan i politički manipulanttačni.
A taj put vodi preko kompleksnog, između ostalog i forenzičkog, dokazivanja da se holokaust zaista dogodio i to baš na primeru Auschwitza kao simbolički najvrednijeg. To će pokrenuti lavinu pitanja koja se svode na dvojbu između etički ispravnog (recimo da svedoče prof. Lipstadt ili žrtve holokausta koje bi želele da se čuje i njihov glas) i taktički pametnog (da oni ne svedoče i ne pruže priliku manipulantu Irvingu da ih javno sramoti).
https://www.youtube.com/watch?v=yH7ktvUWaYo
Vođen preciznim Hareovim scenarijem, Jackson bez problema uspostavlja decentan i ozbiljan ton koji drži do kraja. Glumačka ostvarenja su, takođe, za svaku pohvalu. Briljantni Timothy Spalluspeva da od Irvinga ne napravi veću karikaturu nego što ju je ovaj napravio sam od sebe, te da mu u antisemitskom, rasističkom zlu i mržnji ostavi nešto uverljive ljudskosti. On je sjajno uparen sa Tomom Wilkinsonom koji igra zastupnika tužene strane, Richarda Ramptona, a njihovi verbalni sparinzi su uživanje za gledanje. Takođe, inače poslovično “tanka” glumica Rachel Weisz je pravilno usmerena dovoljno detaljno i koloritno napisanim likom, premda teško pogađa njujorški akcenat, a činjenica da je Deborah uglavnom pasivna, iako strastvena strana u sporu ide joj u prilog.
Međutim, “Poricanje” je film koji svoj značaj uglavnom crpi iz teme, odnosno iz niza pitanja i odgovora koja prevazilaze samo negiranje holokausta, ma koliko to samo po sebi bio strašan zločin. Pitanje svih pitanja je kako se uhvatiti u koštac sa budalom kojoj je ultimativni cilj pažnja javnosti, a ne pobeda u sporu. Zato takve persone i vole tužakati po sudovima, izvoditi cirkus i dizati buku, jer u toj mutljavini postaju makar na trenutak bitni.
Možda je najlakše ne obazirati se na kojekakve ekscentrike i radikale željne pažnje i pustiti ih da uživaju u svojim zabludama, ali to nije ni uvek moguće, a ni naročito uputno (SCREENSHOT: YouTube)
Vremenski okvir devedesetih godina je takođe specifičan – budale su povećavale gledanost, slušanost i čitanost, u zapadnom svetu je vladalo relativno blagostanje i često nije bilo relevantnijih tema u medijima, što su preteče današnjih trolova obilato koristile za brutalnu samopromociju. Sa pojavom interneta im je posao postao još lakši, što vidimo na brojnim recentnim primerima širom sveta.
Drugo pitanje koje “Poricanje” otvara je vezano za legitimitet koji u najboljem slučaju izvire iz legaliteta. Možda je najlakše ne obazirati se na kojekakve ekscentrike i radikale željne pažnje i pustiti ih da uživaju u svojim zabludama, ali to nije ni uvek moguće, a ni naročito uputno. Naravno da je Elvis mrtav, da je Zemlja okrugla i da se holokaust dogodio, ali za sve te činjenice, naročito za ovu poslednju i najosetljiviju, valja povremeno imati i sudsku presudu koju je moguće iskoristiti kad neka sledeća politička bena opšte prakse krene opet po istoj temi. I važno je da te presude poštuju postojeće zakone i procedure te da izviru iz demokratskog legitimiteta. Jer kada su ti uslovi zadovoljeni, sudije su u stanju srušiti zlonamerni dekret pa makar dolazio i sa pozicije formalne moći, a kada nisu – osvedočeni ratni zločinci bivaju rehabilitirani, a društvo se ne može dogovoriti ko je pobedio u Drugom svetskom ratu.
Lupiga.Com