Neki su umovi tako izuzetni da menjaju svet. Ne znamo tačno šta tim ljudima omogućava da budu toliko iznad nas, ali nauka nam pruža neke nagoveštaje.
U muzeju Miter u Filadelfiji izložen je čitav niz neobičnih medicinskih uzoraka. Na donjem nivou, u staklenoj posudi plutaju spojene jetre sijamskih blizanaca Čanga i Enga iz XIX veka. U neposrednoj blizini posetioci mogu da gledaju u ruke natečene od kostobolje, kamenčiće iz bešike predsednika Vrhovnog suda Džona Maršala, kancerozni tumor izvađen iz vilice predsednika Grovera Klivlenda i butnu kost vojnika iz Građanskog rata u kojoj se još uvek nalazi metak. Ali jedan uzorak, blizu ulaza, izaziva neuporedivo strahopoštovanje. Pogledate li bolje vitrinu, videćete masne tragove na mestu gde posetioci naslanjaju čelo na staklo.
Predmet koji ih fascinira jeste mala drvena kutija s 46 mikroskopskih stakalaca, a na svakom se nalazi tanki komadić mozga Alberta Ajnštajna. Uveličavajuće staklo namešteno iznad jednog od stakalaca otkriva komad tkiva veličine poštanske markice. Njegova elegantna grananja i krivulje nalik su ušću neke reke posmatranom iz vazduha. Ti ostaci moždanog tkiva su hipnotizirajući, uprkos tome – ili možda baš zato – što nam otkrivaju malo toga o spoznajnim sposobnostima čuvenog fizičara. Ostali eksponati u muzeju prikazuju bolest ili izobličenost – rezultat nečega što je pošlo po zlu. Ajnštajnov mozak predstavlja potencijal, sposobnost jednog izuzetnog uma, jednog genija, da se odbaci dalje od svih drugih. „On je na svet gledao drugačije od nas ostalih”, kaže posetiteljka Karen O’Her dok posmatra uzorak boje čaja. „A mogao je da dopre i dalje od onog što nije mogao da vidi, što je potpuno neverovatno.”
Tokom istorije retki su se pojedinci istakli svojim meteorskim doprinosima nekom području. Počasna dvorska dama Murasaki svojom književnom inventivnošću. Mikelanđelo svojim majstorskim stilom. Marija Kiri svojom naučnom pronicljivošću. Po rečima nemačkog filozofa Artura Šopenhauera, „genije osvetljava svoje doba kao što kometa osvetljava putanje planeta”. Razmotrite Ajnštajnov uticaj na fiziku. Bez ikakvog drugog alata osim snage svojih misli, u svojoj opštoj teoriji relativnosti predvideo je da će golemi objekti koji se ubrzavaju – poput crnih rupa koje kruže jedna oko druge – prouzrokovati talase u strukturi prostor –vremena. Bili su potrebni jedno stoleće, računari ogromne snage i vrlo sofisticirana tehnologija da bi se definitivno dokazalo da je bio u pravu: tek pre nešto manje od dve godine fizički su opaženi takvi gravitacioni talasi.
Ajnštajn je uveo revoluciju u naše razumevanje osnovnih zakona svemira. Ali naše razumevanje načina funkcionisanja umova poput njegovog i dalje je tvrdoglavo prizemljeno. Po čemu su se njegovi misaoni procesi, sposobnosti njegovog mozga razlikovale od sposobnosti njegovih „samo” izuzetnih kolega? Šta je to što čini genija?
Filozofi već dugo razmišljaju o korenima genijalnosti. Stari grčki mislioci verovali su da je u pitanju crna žuč – jedna od četiri telesne tečnosti u koju je verovao Hipokrat – a koju su u izobilju navodno imali pesnici, filozofi i druge izuzetne duše s „uzvišenim darom”, kaže istoričar Darin Mekman, autor knjige „Božanski bes: Istorija genija”. Frenolozi su genijalnost tražili u kvrgama na glavi; kraniognomičari su skupljali lobanje uključujući i Kantovu, te ih bušili, merili i vagali.
Niko od njih nije otkrio nijedan izvor genijalnosti, i nije verovatno da će nešto takvo ikada biti pronađeno. Genijalnost je previše neuhvatljiva, previše subjektivna, previše vezana uz sud istorije da bi se tek tako mogla prepoznati. Osim toga, potrebno je u najvećoj meri pojednostaviti veliki broj izraženih osobina kod nekog pojedinca. Umesto toga, možemo pokušati da je shvatimo odgonetanjem složenih i zamršenih svojstava poput inteligencije, kreativnosti, istrajnosti, pa i sreće – da ih navedemo tek nekoliko – koja zajedno stvaraju osobu sposobnu da menja svet.
Inteligencija se često smatra uobičajenim merilom genijalnosti, merljivom osobinom koja omogućava izuzetna postignuća. Luis Terman, psiholog s Univerziteta Stanford koji je učestvovao u uvođenju testa inteligencije, verovao je da bi test koji može da izmeri inteligenciju mogao da otkrije i genija. Dvadesetih godina prošlog veka počeo je da prati više od 1.500 kalifornijskih učenika s količnikom inteligencije većim od 140 (što je prag koji je on označio kao „skoro genijalan ili genijalan”) da bi video kako će se snaći u životu i kakvi će biti u poređenju s drugom decom. Terman i njegovi saradnici pratili su učesnike (kojima su dali nadimak „termiti”) tokom života i predstavljali njihove uspehe kroz niz izveštaja pod naslovom „Genetsko proučavanje genijalnosti”. U toj grupi bili su budući članovi Američke akademije nauka, političari, lekari, profesori i muzičari. Četrdeset godina od početka proučavanja istraživači su pregledali na hiljade naučnih radova i knjiga koje su učesnici objavili, kao i patente koje su registrovali (350), te pripovetke koje su napisali (oko 400).
Terman i njegovi saradnici otkriće, međutim, da ogromna inteligencija sama po sebi ne jemči ogromna postignuća. Jedan broj učesnika teško se probijao kroz život, uprkos izuzetno visokom količniku inteligencije. Nekoliko desetina drugih prvo je moralo da se ispiše s koledža. Treći, koji su takođe bili testirani, ali nisu imali dovoljno velik količnik za članstvo među izabranima, istakli su se u svojim područjima. Najpoznatiji među njima su Luis Alvarez i Vilijem Šokli, obojica dobitnici Nobelove nagrade za fiziku. Za takvo potcenjivanje postoji presedan: Čarls Darvin prisećao se da su ga smatrali „vrlo običnim dečakom, s intelektom mnogo manjim od standardnog”. Kad je odrastao, rešio je tajnu postanka veličanstvene raznolikosti života.
Veliki pomaci u nauci, poput Darvinove teorije evolucije putem prirodne selekcije, ne bi bili mogući bez kreativnosti, sastavnog dela genijalnosti koji Terman nije mogao da izmeri. Ali kreativnost i njene procese mogu, u određenoj meri, objasniti i sami kreativci. Skot Beri Kaufman, naučni rukovodilac Instituta za proučavanje maštovitosti u Filadelfiji okuplja pojedince koji se ističu kao pioniri u svojim područjima – ljude poput psihologa Stivena Pinkera i komičarke En Libera iz trupe „Drugorazredni grad” – kako bi s njima razgovarao o načinu na koji dolaze do svojih ideja i shvatanja. Kaufmanov cilj nije da razjasni genijalnost – on na taj pojam gleda kao na presudu društva koja uzdiže nekolicinu odabranih, a zanemaruje ostale – već da podstakne maštovitost kod svakoga.
Ti razgovori otkrivaju da se onaj „aha” trenutak, blesak jasnoće do kojeg dolazi u najneočekivanijim trenucima – u snu, pod tušem, u šetnji – često javlja nakon nekog perioda razmišljanja. Informacije ulaze svesno, ali problem se obrađuje nesvesno, a rešenje iskoči kad mu se um najmanje nada. „Do velikih ideja obično se ne dolazi kad ste usredsređeni na njih”, kaže Kaufman.
Proučavanje mozga daje nam nagoveštaje o tome kako dolazi do tih „aha” trenutaka. Stvaralački proces, kaže Reks Jang, neuronaučnik s Univerziteta Nju Meksiko, oslanja se na dinamičku međuigru nervnih mreža koje usklađeno deluju i koriste različite delove mozga u isti čas – desnu i levu polovinu, a naročito područja u pretčeonom korteksu. Jedna od tih mreža omogućava nam da ispunjavamo spoljašnje uslove – aktivnosti koje moramo da obavimo poput odlaska na posao i plaćanja poreza. Ona je većinom smeštena u spoljašnjim područjima mozga. Druga omogućava unutarnje misaone procese, uključujući sanjarenje i zamišljanje. Uglavnom se proteže središnjim područjem mozga.
Improvizacije u džezu zanimljiv su primer interakcije nervnih mreža za vreme kreativnog procesa. Čarls Limb, specijalista za sluh i hirurg s Univerziteta Kalifornija u San Francisku, projektovao je klavijature koje ne sadrže metal i koje su dovoljno male da na njima može da se svira unutar skenera za magnetnu rezonancu (MRI). Šest džez pijanista je zamoljeno da odsvira lestvicu i po jednu memorisanu kompoziciju, a zatim da improvizuje solo dok slušaju zvuke džez kvarteta. Skenovi tih muzičara pokazuju da je njihova moždana aktivnost bila „suštinski različita” dok su improvizovali, kaže Limb. Unutarnja mreža, povezana s izražavanjem ličnosti, pokazala je povećanu aktivnost, dok je spoljašnja mreža, povezana s koncentracijom i autocenzurom, bila neaktivna. „Mozak kao da je isključio sopstvenu sposobnost da kritikuje samog sebe”, kaže on.
To bi moglo da objasni zapanjujuća izvođenja džez pijaniste Kita Džereta. Džeretu, čije koncertne improvizacije traju i po dva sata, nije lako – zapravo je nemoguće – da objasni kako njegova muzika nastaje. Ali kad sedne pred publiku, on namerno zaboravi na note i počne da prebira po dirkama. „Ja u potpunosti zaobilazim mozak”, kaže mi. „Vodi me sila na kojoj samo mogu da budem zahvalan.” Džeretu je u naročitom sećanju ostao jedan koncert u Minhenu; osećao se kao da je nestao u visokim tonovima klavijature. Kad se pojavi, njegov kreativni artizam, oblikovan decenijama slušanja, učenja i vežbanja melodija, vrlo malo je pod njegovom kontrolom. „To je širok prostor u kom se nadam da ću pronaći muziku”, kaže on.
Jedan od znakova kreativnosti jeste sposobnost povezivanja prividno različitih pojmova. Bogatija komunikacija između različitih područja mozga može da omogući takve intuitivne skokove. Endru Njuberg, upravnik Istraživačkog odeljenja na Markusovom institutu za integrativnu medicinu u sklopu univerzitetskih bolnica Tomas Džeferson, koristi difuzioni tenzorski imidžing (tehniku kontrasta magnetne rezonance) da bi načinio prikaz nervnih puteva u mozgu kreativnih osoba. Njegovim ispitanicima, koji dolaze iz Kaufmanove grupe velikih mislilaca, daju se standardni testovi kreativnosti, u kojima se od njih očekuje da smisle neku novu funkciju svakodnevnih predmeta poput palice za bejzbol ili četkice za zube. Njubergov cilj je da uporedi povezanost unutar mozgova tih uspešnih osoba s povezanošću u mozgovima ispitanika iz kontrolne grupe kako bi ustanovio ima li razlike u delotvornosti interakcija između različitih područja njihovih mozgova. Krajnji cilj jeste da skenira čak 25 njih u svakoj kategoriji, a potom sakupi tako dobijene podatke i potraži sličnosti unutar svake grupe, kao i razlike koje bi mogle da se pojave u zavisnosti od profesije. Na primer, da li su određena područja aktivnija u mozgu komičara nego u mozgu psihologa?
Početno upoređivanje jednog „genija” (Njuberg tu reč koristi neobavezno, za potrebe razlikovanja dve grupe ispitanika) i jednog pripadnika kontrolne grupe otkriva zanimljiv kontrast. Na snimcima mozgova subjekata crvene, zelene i plave mrlje osvetljavaju delove bele mase u kojima se nalaze „žice” koje neuronima omogućavaju odašiljanje električnih poruka. Crvena mrlja na svakoj slici predstavlja corpus callosum, središnji snop s više od dvesta miliona nervnih vlakana koji povezuje dve polovine mozga i omogućava njihovu međusobnu povezanost. „Što je više crvene boje, to je više vezivnih vlakana”, kaže Njuberg. Razlika je uočljiva: čini se da je crveni deo „genijalnog” mozga oko dva puta širi od crvenog dela mozga kontrolnih subjekata.
„To podrazumeva da se između leve i desne polovine odvija intenzivnija komunikacija – što bi se kod vrlo kreativnih ljudi moglo i očekivati”, kaže Njuberg, naglašavajući da to proučavanje još traje. „U njihovim misaonim procesima više je fleksibilnosti, više doprinosa iz različitih delova mozga.” Zeleni i plavi delovi predstavljaju druga područja povezanosti, koja se pružaju od prednjeg do zadnjeg dela, uključujući dijalog između frontalnog, parijetalnog i temporalnog režnja. Oni bi mogli da otkriju dodatne indicije, kaže Njuberg. „Još uvek ne znam šta bismo sve mogli da otkrijemo. Ovo je tek jedan deo.”
Dok neuronaučnici pokušavaju da shvate kako mozak podstiče razvoj misaonog procesa potrebnog za promenu obrasca, drugi naučnici muku muče s pitanjem kada i iz čega se ta sposobnost razvija. Da li se geniji rađaju ili se stvaraju? Frensis Golton, rođak Čarlsa Darvina, nije se saglasio s onim što je nazivao „pretenzijama na prirodnu jednakost”. Verovao je da se genijalnost prenosi unutar porodične loze. Da bi to dokazao, rekonstruisao je porodična stabla niza evropskih vodećih ljudi u različitim područjima – od Mocarta i Hajdna, preko Bajrona, Čosera i rimskog cara Tita, pa do Napoleona. Golton je svoje rezultate objavio 1869. godine u knjizi „Nasledni genije”, koja će pokrenuti raspravu o „urođenom nasuprot stečenom” (nature versus nurture) i podstaći razvoj nakaznog područja eugenike. Geniji su retki, zaključio je Golton; pojavljuje ih se otprilike jedan na milion. Ono što nije neobično, napisao je, mnogi su primeri „da muškarci koji su u većoj ili manjoj meri znameniti imaju istaknute rođake”.
Napredak ostvaren u genetičkim istraživanjima danas nam omogućava ispitivanje ljudskih osobina na molekularnom nivou. Poslednjih decenija naučnici traže gene koji doprinose inteligenciji, ponašanju, pa čak i jedinstvenim svojstvima poput savršenog sluha. Kad je reč o inteligenciji, ovo istraživanje podstiče etičke dileme u vezi s njegovom primenom; ujedno je i vrlo složeno jer inteligencija može da zavisi od hiljada gena – pri čemu svaki pojedinačno ima vrlo mali učinak. A šta je s ostalim sposobnostima? Ima li nečeg urođenog u darovitosti za muziku? Veruje se da su brojni vrsni muzičari, uključujući Mocarta i Elu Ficdžerald, imali savršen sluh, što je igralo ulogu u njihovim izuzetnim karijerama. Sam po sebi, genetički potencijal nije dovoljan za uspeh. Za stvaranje genija potrebna je i podsticajna okolina. Podsticaj mogu da pruže društveni i kulturni uticaji; u određenim trenucima i na određenim mestima u istoriji pojavljuje se veći broj genija: u Bagdadu tokom zlatnog doba islama, u Kalkuti za vreme Bengalske renesanse, u Silicijumskoj dolini danas.
Gladan um može naći intelektualni podsticaj i kod kuće – kao u slučaju Terensa Taa u predgrađu Adelejda, kog smatraju jednim od najvećih matematičkih umova današnjice. Tao je još u detinjstvu pokazao izuzetan dar za jezike i brojeve, ali njegovi roditelji su stvorili uslove u kojima je mogao da se razvija. Nabavljali su mu knjige, igračke i igre i podsticali ga da se sam igra i uči. Njegov otac Bili veruje da je ta praksa kod Taa probudila originalnost i sposobnost rešavanja problema. Osim toga, Bili i njegova supruga Grejs tražili su prilike za napredno učenje za svog sina kad je počelo njegovo formalno obrazovanje. Srećom, našli su se učitelji koji su pomogli u podsticanju i širenju njegovog uma. Tao se sa sedam godina upisao u srednju školu, s osam je postigao 760 od 800 mogućih bodova iz matematike na SAT-u (testu za upis na fakultet), s trinaest je počeo da studira, a s 21 je postao profesor na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu. „Talenat je važan”, napisao je jednom na svom blogu, „ali razvoj i podsticaji su još važniji.”
Svejedno, prirodni dar i podsticajna okolina ne moraju nužno da proizvedu genija ukoliko nekome nedostaju motivacija i upornost. Te lične osobine, koje su podstakle Darvina da provede dvadeset godina na usavršavanju „Porekla vrsta”, a indijskog matematičara Srinivasu Ramanudžana da dođe do hiljada formula, inspirišu rad psihologa Endžele Dakvort. Ona veruje da kombinacija strasti i istrajnosti (ono što ona naziva „čvrstinom karaktera”) tera ljude na postignuća. Dakvortova, koja je i sama stipendista programa za „genije” Fondacije Makartur i profesorka psihologije na Univerzitetu Pensilvanija, kaže da se koncepcija genija lako zamaskira u nešto magično, kao da velika ostvarenja pokuljaju spontano, bez velikog truda. Ona veruje da se talenat razlikuje od pojedinca do pojedinca, ali da su unutarnja snaga i disciplina ključne za uspeh, koliko god neka osoba bila nadarena. „Kad dobro pogledate nekog ko je postigao nešto veliko”, kaže ona, „vidite da to nije bilo bez truda.”
Niti se to dogodi iz prve. „Glavni faktor za predviđanje učinka jeste produktivnost”, kaže Din Kit Sajmonton, profesor psihologije u penziji s Univerziteta Kalifornija u Dejvisu, koji već dugo proučava genijalnost. Veliki uspesi postižu se nakon mnogih pokušaja. „Većinu članaka objavljenih u naučnim časopisima niko nikad ne citira”, kaže Sajmonton. „Većinu kompozicija niko nikad ne snimi. Većinu umetničkih dela niko nikad ne izloži.” Tomas Edison je izumeo fonograf i prvu komercijalno održivu sijalicu, ali to su samo dva od više od hiljadu patenata koji su mu bili odobreni u Sjedinjenim Državama.
Nedostatak podrške može potencijalnim genijima da smanji izglede; oni nikad ne dobiju šansu da budu produktivni. Ženama je kroz istoriju uskraćivano formalno obrazovanje, obeshrabrivane su u profesionalnom napredovanju, a postignuća im nisu dovoljno priznavana. Mocartovoj starijoj sestri Mariji Ani, izuzetnoj čembalistkinji, otac je prekinuo karijeru kad joj je s 18 godina došlo vreme za udaju. Polovina žena iz Termanove studije završile su kao domaćice. Ljudi koji su rođeni kao siromašni ili potlačeni ne dobiju priliku ni za šta više od pukog preživljavanja. „Ako verujete da je genijalnost nešto što može da se izdvoji, kultiviše i podstiče”, kaže istoričar Darin Mekman, „tada je zaista velika tragedija što su hiljade genija ili potencijalnih genija usahle i umrle.”
Ponekad, čistom srećom, sudare se perspektivnost i povoljna prilika. Ako je ikad postojao pojedinac koji je u svakom aspektu, od preduslova genijalnosti pa do dalekosežnog uticaja, predstavljao oličenje genija, bio je to Leonardo da Vinči. Rođen u vanbračnoj vezi 1452. godine, Leonardo je život započeo u kamenoj seoskoj kući u toskanskim brdima Italije, gde stabla maslina i tmurni plavi oblaci prekrivaju dolinu reke Arno. Iz tih skromnih početaka, Leonardov intelekt i umetnički dar vinuli su se poput Šopenhauerove komete. Raspon njegovih sposobnosti – umetničke pronicljivosti, poznavanja ljudske anatomije i tehničke dalekovidosti – bez premca je.
Leonardov put do genija započeo je šegrtovanjem u tinejdžerskim godinama kod majstora Andree del Verokija u Firenci. Leonardo je bio toliko kreativan da je za života ispunio na hiljade stranica beležnica studijama i nacrtima, u rasponu od optike do slavnih izuma, poput rotirajućeg mosta i leteće mašine. Nijedan izazov nije mu bio prevelik. „Prepreke me ne mogu pobediti”, napisao je. „Ko je usredsređen na zvezdu, taj ne menja mišljenje.” Osim toga, Leonardo je živeo na mestu (u Firenci) i u vreme (tokom italijanske renesanse) kad su bogate mecene negovale umetnost, kad je inventivnost tekla ulicama, a veliki umovi poput Mikelanđela i Rafaela borili se za priznanje.
Leonardo je uživao u zamišljanju nemogućeg – u dostizanju cilja koji, kako je to Šopenhauer napisao, „drugi nisu mogli ni videti”. Danas se međunarodna grupa naučnika posvetila sličnom zadatku, čiji je predmet podjednako neuhvatljiv: samom Leonardu. Projekat Leonardo rekonstruiše umetnikovu genealogiju i traga za njegovim DNK da bi se saznalo više o njegovim precima i fizičkim karakteristikama, da bi se potvrdila autentičnost slika koje su mu pripisane i – što je posebno značajno – da bi se otkrio ključ njegovog izuzetnog talenta.
Najsavremenija laboratorija za molekularnu antropologiju, koju vodi član tima David Karameli, nalazi se u zgradi iz XVI veka u sklopu Univerziteta u Firenci, iz koje se pruža veličanstven pogled na panoramu grada. Pre dve godine objavio je preliminarnu genetičku analizu kostura jednog neandertalca. Sada slične tehnike namerava da primeni na Leonardov DNK, za koji se njegov tim nada da će moći da ga izoluje iz nekih bioloških ostataka – umetnikovih kostiju, pramena kose, ćelija kože na njegovim slikama ili beležnicama, pa čak i pljuvačke, koju je Leonardo možda koristio za pripremu platna za crtanje srebrnom iglom.
To je ambiciozan plan, ali članovi tima s optimizmom obavljaju pripreme. Genealozi traže Leonardove žive srodnike s očeve strane kako bi od njih uzeli bris pomoću kojeg će Karameli pokušati da identifikuje genetički marker potreban za potvrđivanje autentičnosti Leonardovog DNK, ako ga pronađu. Fizički antropolozi traže pristup ostacima za koje se veruje da su Leonardovi, u dvorcu Amboaz u dolini Loare u Francuskoj, gde je sahranjen 1519. godine. Istoričari umetnosti i genetičari, uključujući i specijaliste s instituta pionira genomike Džeja Krega Ventera, eksperimentišu s raznim tehnikama ne bi li dobili DNK sa osetljivih slika i papira iz doba renesanse.
Jedan od njihovih prvih ciljeva jeste da istraže mogućnost da je Leonardova genijalnost poticala ne samo iz njegovog intelekta, kreativnosti i kulturne sredine već i iz njegove izuzetne moći percepcije. „Kao što je Mocart možda imao izvanredan sluh”, kaže Osabel, „izgleda da je i Leonardo imao izvanredno oštar vid.” Neke od genetičkih komponenti vida već su identifikovane, među njima i geni za opažanje zelenog i crvenog pigmenta smešteni na hromozomu X. Tomas Sakmar, neuronaučnik s Univerziteta Rokfeler, koji je specijalista za čula, kaže da je zamislivo da bi naučnici mogli da istraže ta područja genoma i tako ustanove da li je Leonardo imao neke jedinstvene varijacije koje su mu izmenile paletu boja, omogućivši mu da vidi više nijansi crvene i zelene boje od većine ljudi.
Tim Projekta Leonardo još ne zna gde treba da traži odgovore na druga pitanja – na primer kako da se objasni Leonardova izuzetnu sposobnost vizuelnog predstavljanja ptica u letu. „Kao da je radio stroboskopske zamrznute fotografije”, kaže Sakmar. „Nije nezamislivo da postoje neki geni vezani za tu sposobnost.” On i njegove kolege gledaju na svoj rad kao na početak ekspedicije koja će ih odvesti novim putevima zahvaljujući DNK koji odaje svoje tajne.
Potraga za poreklom genijalnosti možda nikad neće stići do cilja. Kao i kod svemira, te tajne će nam i dalje predstavljati izazov, čak i sada kad stremimo prema zvezdama. Neki smatraju da tako i treba da bude. „Ja to uopšte ne želim da shvatim”, kaže Kit Džeret kad ga pitam da li mu smeta to što ne zna kako nastaje njegova muzika. „Kad bi mi neko ponudio odgovor, rekao bih mu: ’Ne zanima me.’” Naposletku bi moglo biti da je i sam put dovoljno prosvetljujući i da će saznanja koja na njemu steknemo – o mozgu, o našim genima, o načinu na koji razmišljamo – podstaći iskrice genijalnosti ne samo u retkim pojedincima već i u svima nama.