Sećanje na tople i idilične porodične trenutke bio je način opstanka u svakodnevnoj borbi za život u koncentracionom logoru Aušvic. U svoj patnji i surovosti zatvoreničkog života, žene su tračak nade i snage pronalazile u prisećanju na sitne radosti slobodnog života – porodične ručkove, razmene recepata, praznične običaje…
Sećanje na tople i idilične porodične trenutke bio je način opstanka u svakodnevnoj borbi za život u koncentracionom logoru Aušvic. U svoj patnji i surovosti zatvoreničkog života, žene su tračak nade i snage pronalazile u prisećanju na sitne radosti slobodnog života – porodične ručkove, razmene recepata, praznične običaje… Prema očuvanim zapisima i pričama preživelih žrtava koncentracionog logora u Aušvicu, seta nije izazivala depresiju praveći još veći, nepremostivi jaz između surove stvarnosti i bezbrižnih vremena. Da se dešavalo upravo suprotno, svedoči jedan od preživelih:
„Upravo to smo radili. Koristili smo sećanja kako bismo barem privremeno izmenili percepciju stanja u kojem smo bili. To možda nije bilo rešenje, ali privremena promena percepcije omogućila nam je da opstanemo malo duže. A to je ponekad moglo biti od suštinske važnosti.“
Žrtve koncentracionih logora služile su se nostalgijom kao mehanizmom kopinga. Nostalgija je čežnja za prošlošću, za određenim periodom života, ili prošlim vremenima uopšte, ono što se najčešće naziva „dobrim, starim vremenima“. Nostalgija nije niti čista tuga niti čista sreća – ova osećanja su izmešana. Nekada se smatralo da treba izbegavati poređenje sa onim kako je nekad bilo, jer rizikujemo da živimo u prošlosti umesto u sadašnjosti. Zahvaljujući svedočenjima iz logora i sve većem broju istraživanja koncepta nostalgije uopšte, smatra se da nostalgija ima značajnu ulogu u prilagođavanju i da donosi određenu korist za psihičko zdravlje.
Izučavanje nostalgije datira iz sedamnaestog veka kada je švajcarski lekar Johan Hofer uveo ovaj termin kako bi opisao slabo mentalno i fizičko zdravlje švajcarskih vojnika koji su žudeli da se vrate u domovinu. Simptomi bolesti, prema Hoferu bili su: opsesivno razmišljanje o domu, napadi plača, anksioznost, lupanje srca, nesanica i anoreksija. Vojnicima je čak bilo zabranjeno da pevaju švajcarske pesme kako ne bi pokrenuli ove simptome.
Do kraja osamnaestog veka nostalgija postaje predmet proučavanja filozofa i pesnika, a ne medicinska bolest. Shvatanje nostalgije kao melanholije pojačano je dolaskom psihoanalize. Većina psihonalitičara naglašavala je regresivne i defanzivne aspekte žala za prošlošću, mada se pravila razlika između patološke i normalne nostalgije. Kaplan je ličnosti sklone njenoj patološkoj varijanti nazivao „sakupljačima sećanja koji žude za zauvek izgubljenom prošlošću ili prošlošću koje nikada nije ni bilo.“ U tom smislu, ona postaje samozavaravanje jer uključuje i distorziju i idealizaciju prošlosti što izvlači radost i uživanje u sadašnjem trenutku.
Psihoanalitičarke Laura Impert i Margaret Rubin u svom radu „The Mother at the Glen: The Relationship Between Mourning and Nostalgia“ proučavale su odnos nostalgije i tugovanja i jedinstvenu sposobnost nostalgije da pokrene ili zakoči proces tugovanja. Defanzivnu potrebu da se romantizuje prošlost kako bi se izbeglo tugovanje, nazivaju maničnom nostalgijom. Ona sprečava da se život nastavi i štiti unutrašnji svet od rušenja u vreme prevelikog bola.
Jednostavna nostalgija klasifikovana kao prvog reda ono je čemu je sklon svaki čovek. Povezuje se sa prostim uverenjem da su određene stvari u prošlosti bile bolje. Najčešće se javlja tokom velikih životnih prekretnica – kada kao studenti prvi put napuštamo kuću, kada se selimo u inostranstvo, ili kada stupamo na novi posao.
Nostalgična sećanja obično se vezuju za značajna životna iskustva i događaje koji uključuju bliske ljude, porodicu, prijatelje ili partnere. Sećamo se porodičnih odmora, mature, svadbe, rođendana, i za takve događaje iz sadašnje perspektive vezujemo pozitivna osećanja. Ljudi imaju tendenciju da umanjuju negativne strane prošlosti, a naglašavaju pozitivne, što je posebno slučaj sa starijima. Upravo je prelazak u srednje doba ili penziju, momenat kada nostalgična sećanja dostižu vrhunac, i najčešće se vezuju za rano detinjstvo ili period adolescencije. Jedno istraživanje pokazalo je da ispitanici najviše vole muziku upravo iz perioda rane mladosti – kada su imali 23 i 24 godine.
Marketinške agencije posebno iskorišćavaju kolektivni identitet među članovima iste generacije koja deli nostalgična iskustva. Mnogobrojne stranice na društvenim mrežama podsećaju nas na razlitiče predmete iz detinjstva koji pripadnicima određene generacije podstiču setu. Isti je slučaj sa filmskim rimejkovima, muzikom, a čak i Nokia 3310, koja se nedavno vratila u novom ruhu, namenjena je nostalgičarima. Muzika iz devedesetih pokrenuće svakoga ko je u to vreme bio mlad, iako će sećanja biti individualna.
Za naš prostor i Istočnu Evropu karakterističan je žal za komunizmom, što ne čudi jer nostalgiju posebno pokreću nesigurna vremena i promene. Skoro objavljeno istraživanje na 10.500 ispitanika, pokazalo je da za bivšom Jugoslavijom u Srbiji žali 71 posto stanovnika. U Poljskoj je rađeno istraživanje koje je pokazalo da polovina ispitanika smatra da su živeli bolje pre 1989. godine nego danas. Smatra se da je u osnovi „nostalgije za komunizmom“ lično, autobiografsko sećanje, a ne njegove objektivne karakteristike. Većina ljudi koja se danas seća komunizma, u to vreme su bili mladi, u periodu adolescencije, što je deo života kojeg se svi prisećamo sa najviše radosti. Dok nostalgično taj period ocenjuju kao bolji po svakom parametru, zapravo u glavi imaju svoju srećnu mladost, i zaboravljaju na negativne odlike represivnog režima.
Engleski psiholog i profesor na Univerzitetu Sautempton Tim Vildšut koji se primarno bavi proučavanjem nostalgije, razmišljanje o prošlosti deli na tri različite oblasti: ruminaciju, protivčinjenično razmišljanje i nostalgiju. Prva dva povezuje sa gorčinom i depresijom – to su oni momenti kada se sećanja koriste kako bismo se podsetili stvari kojih se kajemo, trauma ili drugih loših iskustava.
Prema Vildšutu, nostalgija je zapravo adaptibilna i povezana sa održanjem intimnosti – čime su se upravo služile žrtve koncentracionih logora. Vildšutova istraživanjima pokazala su da nostalgiju pokreću situacije koje se mogu nazvati psihološkim pretnjama. Za razliku od lične, pretpostavka je da anticipatorna nostalgija ne donosi korist našem mentalnom zdravlju, već nas distancira od sadašnjosti. Ona nas čini anksioznim, tužnim i guši mogućnost uživanja u lepom trenutku.
Konsenzus među psiholozima trenutno glasi da lična nostalgija donosi psihološko blagostanje – čini nas zadovoljnijim, povezuje sa drugim ljudima, pojačava samopouzdanje, osećaj kontinuiranog identiteta. Pre svega pomaže nam da se nosimo sa različitim životnim prekretnicama. Ona naše ponašanje usmerava ka cilju kome stremimo. Kako ističe bliski saradnik Tima Vildšuta, doktor Sedikides, za The New York Times:
„Nostalgiju doživite kao vredan posed. Kada Hemfri Bogart kaže – Uvek ćemo imati Pariz – to je nostalgija. Imamo ga i niko nam ga ne može oduzeti. To je naš dijamant.“