U zemljama regije, agresivne mere ekonomskih “reformi” i “restrukturiranja” jačaju fenomene koji postoje u većini zemalja zavisnog kapitalizma u svetu. Među njima je i onaj socijalne isključenosti dece. U skladu s vladajućom ideologijom, pokušaji njegovog rešavanja često se svode na monitoring humanitarnih organizacija i zazive privatnog uključivanja u finansiranje pomoći.
Foto: APF / Andrej Isaković
Krajem prošlog meseca, poznati tabloid “Kurir” objavio je vest o požaru u jednoj instituciji koja radi sa decom bez roditeljskog staranja. Ova štura, u uobičajenom tabloidnom maniru plasirana vest, zapravo opisuje konfuziju koja vlada u ovoj oblasti; na stranu požar koji je izazvan opuškom na krevetu, na stranu srećna okolnost da niko nije povređen, kao i da nema materijalne štete; na stranu i to da je incident bez povređenih i bez materijalne štete vest. Najupečatljivija stvar u čitavom članku jeste nemogućnost da se utvdi šta je tačno ta ustanova. Da li je Dom za decu bez roditeljskog vaspitanja, da li je Dom za vaspitavanje dece bez roditeljskog staranja ili je svratište?
Državi i političkoj eliti smanjena odgovornost koju su donele neoliberalne paradigme, naravno, odgovara. Jer, lakše je ubirati porez i kontrolisati aparat prisile, nego se baviti socijalnim pitanjima i njihovim pojavnim oblicima. Ova pitanja se sve češće prepuštaju takozvanom civilnom sektoru i njegovoj projektnoj politici. Naravno, sve u skladu sa strategijama, programima, preporukama, savetima i zakonskim rešenjima donatorskih struktura, od UNICEF-a pa nadole.
U atmosferi krize politike, reformi, borbe protiv kriminala dok je kriminala sve više, ekonomskih uspeha sa sve više nezaposlenih i sve slabijom kupovnom moći, osetljivost za marginalne socijalne grupe znatno je smanjena. U vremenima kada ogromna većina stanovništva, i sama u svakodnevnoj borbi za opstanak, biva sa svih strana zapljusnuta apelima za finansijsku pomoć u lečenju obolele dece, i ne samo dece, pored afera, između ostalog i špijunskih, nacionalističkog naboja u regionu i neizvesne budućnosti, deca bez roditeljskog staranja ne dolaze baš često u fokus javnosti.
Od štićenika do korisnika
To se može reći i za ovaj slučaj. Jedna cigareta gde joj nije mesto po više osnova, uspela je da za trenutak dopre u dnevnu štampu u stalnoj potrazi za senzacijama. Međutim, osim gole činjenice o požaru, ništa senzacionalno nije otkriveno, iako, pravo rečeno, sve ostalo jeste senzacionalnije od samog požara. Na primer: ime. Nije sitno zakeranje ako se neko začudi nad činjenicom da se u jednom tekstu, u tri rečenice, ne samo ne razjašnjava gde se nešto dogodilo, nego se dodatno i komplikuje. Jer samo ime doma bi ukazivalo na njegov karakter. Domovi za decu bez roditeljskog staranja postojali su ranije, to im je bilo zvanično ime. To su bile savremene verzije tradicionalnih sirotišta sa stalno zaposlenim vaspitačima, psiholozima, socijalnim radnicima i drugim licima, koje su svoje stanare smatrali i nazivali “štićenicima”.
Od 2008. godine taj oblik tretiranja ovog problema je napušten. Većina dotadašnjih Domova promenila je ime i način rada. Gledano spolja, nije se tako mnogo promenilo; još uvek tu postoje kreveti, još uvek su tu deca, ali je odgovornost zamagljena. Takva situacija, praksa nas je naučila, često se pravda uhodavanjem i privikavanjem na nove načine rada, upire se prstom u nasleđene probleme, ponekad se sleže ramenima, ali se nikada ne čuje da treba preispitati koncept sam.
Kada je reč o deci bez roditeljskog staranja, ona su unapređena u “korisnike”. Domovi su promenili imena. Na primer, jedan od najpoznatijih je bio u Zvečanskoj ulici u Beogradu, zapravo ustanova u okviru koje radi sedam objekata. On se sada zove “Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine” i ima 528 dece o kojima brine.
Zaboravljena deca
Zvanična statistika kaže da je u Srbiji u ovom trenutku šest i po hiljada dece bez roditeljskog staranja. Postoje i takozvana “deca ulice” koja nisu nužno bez roditeljskog staranja, ali žive ili rade na ulici (prošnja, sakupljanje sekundarnih sirovina, pranje vetrobrana, učestvovanje u raznim oblicima trgovine van zvaničnih tokova, prostitucija i tako dalje). Broj dece ulice zvanično nije utvrđen, odnosno država priznaje da je nepoznat, ali u “većim gradovima”, po rečima Direktorke kancelarije za ljudska i manjinska prava, Suzane Paunović, postoji nekakva evidencija, pa nas je dotična obavestila da ih u Beogradu ima 297 u evidenciji. Ovo je jedini konkretan podatak koji je iznesen početkom prošlog meseca, jer čak i eufemizam “veliki gradovi” ostaje nedorečen, jer navodi Beograd, Novi Sad i Niš posle koga dolazi tri tačke, pa bi pažljiviji čitaoci mogli da postave pitanje koliko velikih gradova, kao i koji su ti, pored tri pobrojana ima kakvu-takvu evidenciju o tome.
Navedene brojke ukazuju na to da deca bez roditeljskog staranja, kao i deca ulice nisu dovoljno velika grupa, ni posmatrana zajedno, još manje pojedinačno, da bi se njihov problem doživeo kao opšti, naročito u navedenoj atmosferi neizvesnosti, kao i opštim stepenom (o)siromašenja. Da li ta činjenica, međutim, može da opravda toliku konfuziju u tretiranju ovog – još bolje – ovih problema? Da li je lakše rešiti problem koji ima manji broj ljudi ili onaj koji ima veći broj?
Ako pogledamo malo bolje, čitava oblast je parcijalno regulisana, neke nadežnosti različitih organa se poklapaju, a isto tako ima i mnogo prostora kada realne životne situacije ostaju u nekakvom pravnom vakuumu kada se ne zna tačno koji organ treba da postupi i na koji način. Deca, za to vreme, po prirodnim i biološkim zakonima odrastaju. Kako i u šta izrastaju, to najčešće znaju samo oni.
Promatranje umesto rešavanja
Ako govorimo o deci ulice, dakle deci koja često imaju roditelje, ali su zbog spleta različitih okolnosti prinuđeni da žive ili rade na ulici, vidimo da se za početak ne zna ni njihov broj. Na osnovu nepotpunih podataka, koji su izvedeni u okviru Regionalnog istraživanja o rasprostranjenosti fenomena dece ulice u Srbiji, Albaniji, BiH i Crnoj Gori, a koje je u Srbiji sprovela “Ekumenska humanitarna organizacija” (EHO) za potrebe organizacije “Save the children”, odnosno regionalne mreže koju ta fondacija podržava u navedenim zemljama.
Samo navođenje imena organizacija uključenih u ove projekte bi zauzelo približno isto vremena kao i izgovaranje prezimena porodica obuhvaćenih istraživanjem – ispitane su 103 porodice ukupno, sa očitim akcentom na Novi Sad, konkretno tri “neformalna” (?!) naselja – Adice, Veliki rit i Bangladeš. Na osnovu tih podataka zaključeno je da 37,5 odsto dece iz ispitanih porodica uopšte ne ide u školu, dok 47 odsto redovno pohađa nastavu. U ispitanim porodicama, 137 dece je uključeno u rad na ulici, a 268 je u svakodnevnom riziku od toga, saopštava EHO, a prenosi agencija BETA.
Ovo istraživanje teško da može da posluži ičemu drugom, do da ilustruje još jednu stranu uzgrednog bavljenja problemom. Sve što može da se vidi i pročita na tu temu jeste nedovoljno, nepotpuno, nezavršeno. Rečju – nedovoljno pouzdano. A koja je tačna adresa na koju bi se neko mogao obratiti za ažurne i pouzdane podatke – ne zna se baš tačno.
Povlačenje države
U svakom slučaju, sa promenom odnosa prema ulozi države u socijalnim pitanjima koja se dogodila u svim bivšim socijalističkim državama, naravno da su i socijalno najugroženije kategorije skrajnute iz vidokruga. Umesto sistemske politike na smanjenju siromaštva, ove države se bave smanjenjem socijalnih davanja. Pritisnute očekivanjima o budžetskim dificitima i imperativima statistike, socijalna pitanja deluju preskupo, pa i štetno. Nije mali broj mladih japi-menadžera koji će reciklirati ideju o pogubnosti socijalnih davanja jer su ona “destimulativna”, ne podstiču na tržišnu borbu i tome slično.
Naravno, oni nikada neće govoriti o deci, ali sprovođenje tih tržišno-fundamentalističkih floskula ne samo što ne pomaže deci u situaciji socijalne potrebe, nego će, stvarnost nas je u to uverila, još doprineti povećanju njihovog broja. Jer, sve je više siromašnih u čitavom svetu, a to se pogotovo odnosi na post-konfliktna društva i zemlje perifernog kapitalizma u koje spada i Srbija.
Dakle, država svesno, ali uz “dobre primere” i asistenciju spolja smanjuje svoju ulogu u oblasti ekonomije i socijale, kao što se to i očekuje od dobrih zemalja u tranziciji. Deo svojih nekadašnjih prinadležnosti, u novom vremenu odbacuje kao zabludu prošlosti u okviru opštih reformi. Sa decom ulice, konkretno, rade nevladine organizacije. Već smo videli da je “Save the children” formirao svoju mrežu. Osim ove organizacije, tu je UNICEF sa svojim programima koje sprovodi lokalna beogradska organizacija “Centar za integraciju mladih” (CIM), među čijim donatorima se nalaze dva sekretarijata Grada Beograda – Sekretarijat za socijalnu zaštitu i Sekretarijat za dečju zaštitu. Ova organizacija brine o “Svratištu” (koje “Kurir” meša sa nazivom Doma u kome je izbio požar). Među donatorima ove organizacije se, pored dva navedena Sekretarijata nalaze i Ambasada Kraljevine Norveške, izvesna grupa “Mogul Balkan”, te tajnoviti NOA advertizing, čiji sajt ne otkriva ništa!
Deca na reformskom kursu
Naravno, ne treba upasti u zamku i nipodaštavati trud malobrojnih mladih ljudi koji imaju zaista mnogo posla oko “Svratišta”, ali je jasno da prepuštanje tereta ovog problema na samoorganizovane pojedince koji volontiraju za određenu simboličnu materijalnu nagradu ne da neće doneti rešenje tog problema, nego predstavlja samo kap u moru potreba jedne specifične društvene grupe koja se nalazi, najčešće, van vidnog polja prosečnog stanovnika Srbije, čak i kada taj pretpostavljeni stanovnik svakodnevno može da sretne neko dete da prosi, pere vetrobrane ili skuplja karton iz kontejnera. Rešavanje ovog problema je pitanje od očito drugorazrednog značaja i po tome Srbija nije nikakav izuzetak. Deca ulice su jedan od fenomena koje savremeni kapitalizam bira da ne rešava, naročito ako se nalaze na “reformskom kursu”.
Odgovor na mnoga potencijalna pitanja u vezi sa odnosom prema socijalnim pitanjima uopšte, uključujući tu i ova, o deci može da se svede na fraze o “socijalno odgovornom preduzetništvu” u okviru koga se apeluje na privredne subjekte da deo svojih profita usmere ka društvu, po svom izboru, što se onda koristi u propagandne svrhe i svrhe ostvarivanja određenih poreskih olakšica. Država je, po svemu sudeći, prezauzeta podrškom “investitorima”, odnosno plaćanju bogatašima da “otvaraju radna mesta”. Ova davanja vremenom postaju sve veća, a i nezaposlenost takođe.
Tako, može se reći da celokupni reformski kurs u oblasti socijalne zaštite zapravo predstavlja jedno pilatovsko pranje ruku i prebacivanje vrućeg kestena u bilo koje druge ruke: volontera, kapitalista, bilo koga… Država će u skladu sa odobrenim od MMF-a kvotama da odobrava projekte koji su usklađeni sa strategijama UNICEF-a, EU, donatora… A deca će razumeti, valjda, kad porastu i ako porastu.
Loše perspektive
Međutim, CIM nam nudi bar neke podatke koji pokazuju da su brojke koje je iznela Direktorka kancelarije za ljudska i manjinska prava vrlo neažurne. Po podacima ove kancelarije, kao što je u gornjem delu navedeno, u Beogradu ima 297 dece ulice u evidenciji. CIM navodi broj od 653 maloletnika/ca koji su od 2011. godine dolazili u svratište. Dakle, više nego duplo. Logično pitanje koje se nameće je: zašto Država ili Grad Beograd koji delimično finansira ovaj projekat ne koriste evidenciju koju Svratište ima? Logičan odgovor na ovo logično pitanje nije moguće dati.
Primera podeljene, a nedovoljne odgovornosti u oblasti socijalne politike i zaštite ima mnogo. Ovo je samo jedan od problema koji se, kako stvari sada izgledaju, mogu samo pogoršati kako vreme prolazi. Jer, tačno je da deca odrastaju, pa će sadašnja deca, ta stavka u nepotpunoj statistici biti skinuta sa spiskova. Teško je pretpostaviti kako i u šta deca ulice i deca bez roditeljskog staranja rastu. Još veći problem je, međutim, što sa odrastanjem sadašnjih “korisnika” raznih usluga iz projekata i programa te strategija dolaze nove generacije dece ulice, dece bez roditelja ili staratelja. Teško je reći koliko će ih biti, zato što ni ove sada, iako su brojevi još uvek, na sreću, mahom trocifreni, izgleda da nema ko da prebroji.