Francuski Vrhovni sud će razmatrati zakonitost ovih zabrana. Iako je politički kontekst veoma složen, problem je veoma prost. Pravo žene da se oblači kako ona želi bi trebalo odbraniti od onih koji je primoravaju da se pokriva ili ne pokriva. Njeno telo je njena stvar.
Znači tako izgleda oslobađanje žena: četvorica naoružanih policajaca prisiljavaju jednu ženu da se skine u javnosti. Francuski premijer Manuel Valls podržao je odluke nekih francuskih gradonačelnika da na plažama svojih gradova “zabrane burkinije”, jer je ta odeća simbol porobljavanja žene. Slike iz Nice na kojima muslimanka na plaži pod prinudom uklanja svoju odeću, pokazuju koliko su pogrešni argumenti u prilog ove zabrane, na primer da je pokrivanje tela zbog verskih razloga na plažama ili dok plivate nehigijenski, da je to “provokacija” ili da je suprotno francuskim vrednostima. Ove apsurdne i ružne fotografije su nam pokazale svu dubinu jaza između ideala i posledica njihove primene, između umišljene pretnje nacionalnom zajedništvu i sredstava za borbu sa njom – jer je bilo potrebno nekoliko naoružanih muškaraca da bi se izašlo na kraj sa jednom ženom. Nije jasno koje se to francuske vrednosti ovde brane. Svakako ne sloboda, jednakost i bratstvo, jer žene koje nose burkini imaju samo jedan izbor: da ga nose ili da napuste javni prostor.
Tekst kanske zabrane odnosi se na one koji nose “razmetljivo” religioznu odeću koja je suprotna pristojnom ponašanju i laïcité, francuskom konceptu sekularnosti zasnovanom na slobodi savesti, strogom razdvajanju religije i države i slobodi veroispovesti. Isplivao je sve oštriji sukob u vezi sa istinskim smislom ove filozofije, praćen pokušajima desnice da se ksenofobija i islamofobija predstave kao deo borbe za pristojno društvo. Francuska je duboko politički podeljena pred preliminarne predsedničke izbore na desnici u novembru i opšte predsedničke izbore u maju sledeće godine. Uspon Marin Le Pen i njene partije ohrabrio je mnoge da preuzmu njenu retoriku. Najavu Nicolasa Sarkozya od prošle nedelje da će se kandidovati za predsednika pratila je poruka glasačima ekstremne desnice. On je obećao da će produžiti zabranu nošenja hidžaba u školama i na univerzitetima, ograničiti socijalna davanja ženama koje krše zabranu nošenja burke i ukinuti zakon o spajanju imigrantskih porodica. Sarkozy je rekao da je dosta ove “tiranije manjiine”.
Zabrana iz Nice se pravda masakrom koji se dogodio u ovom gradu na Dan Bastilje, iako su nekoliko žrtava bili muslimani. Gradonačelnik Kana je izjavio da burkini ukazuje na pripadnost terorističkim grupama. Neki burkini opisuju kao islamističku provokaciju (kao da islamisti pozivaju žene da se kupaju u burkinijima na javnim plažama). Zaista je teško razumeti logiku ovih izjava. Jedino je jasno da je opsednutost burkinijem idealan način da se skrene pažnja sa brojnih socijalnih i ekonomskih problema sa kojima se suočava druga i treća generacija imigranata. Oni se osećaju izopštenima i nezadovoljni su onim što im pruža republika, zbog čega su neki od njih podložni ektremističkim stavovima. Odluke o zabrani brukinija dodatno će otuđiti mnoge od njih.
Neki političari su ukazali na rizik od uličnih nemira i izrazili zabrinutost da bi porast nepoverenja između delova društva mogao da dovede do nasilja, poput nedavnih nereda na Korzici, naročito od kada je šef francuskih službi bezbednosti upozorio da ekstremna desnica želi sukobe. Zabrana nošenja burkinija je duboko nepravedna, jer pomoću nametanja te obaveze muslimankama želi da spreči kriminalno ponašanje drugih. Francuski Vrhovni sud će razmatrati zakonitost ovih zabrana. Iako je politički kontekst veoma složen, problem je veoma prost. Pravo žene da se oblači kako ona želi bi trebalo odbraniti od onih koji je primoravaju da se pokriva ili ne pokriva. Njeno telo je njena stvar.
The Guardian
Preveo Miroslav Marković/Peščanik