Marks usred diskusije o mejnstrim ekonomiji u Kapitalu iznosi zapažanje: „svaka bi nauka bila izlišna kad bi se pojavni oblik i suština stvari neposredno podudarali.“ Drugim rečima, stvari uglavnom nisu onakve kakvim se spolja, ili posredstvom našeg neposrednog iskustva čine. To je razlog naše potrebe za teorijom.
Kris Najnem objašnjava zbog čega je bavljenje teorijom isuviše bitno da bismo ga prepustili protivnicima promena. Original na engleskom pročitajte ovdje. Preveo Jovan J.
Marks usred diskusije o mejnstrim ekonomiji u Kapitalu iznosi zapažanje: „svaka bi nauka bila izlišna kad bi se pojavni oblik i suština stvari neposredno podudarali.“ Drugim rečima, stvari uglavnom nisu onakve kakvim se spolja, ili posredstvom našeg neposrednog iskustva čine. To je razlog naše potrebe za teorijom.
Kapitalizam je odličan primer funkcinisanja koje prikriva sopstvenu dinamiku. Tržište ekonomiju predstavlja kao puku razmenu stvari. Marks je ovo nazvao postvarenjem. Ono prikriva činjenicu da je u srži kapitalizma pljačka, a da sam kapitalizam zapravo nije skup stvari, već niz veza. Pod velom tržišta krije se način na koji ove veze zaista funkcionišu: ko proizvodi dobra, ko ih prodaje i gde novac odlazi.
Pogledajmo, na primer, plate. Ako te za neki posao plaćaju po tržišnoj ceni, to je naizgled poštena priča. Šef te, međutim, ne plaća punu cenu za ono što proizvodiš, već samo približno onoliko koliko ti je potrebno da se izdržavaš. Ostatak onoga što proizedeš prisvaja kao profit ili višak vrednosti. To je ono što nazivamo eksploatacijom.
Politika i moć
Uzmimo još jedan primer, iz sfere politike. Atomizacija i osećaj nemoći koji je većina nas iskusila u društvu navode nas da verujemo u to da je izglasavanje boljih ljudi u parlament najlakši i najsmisleniji način da se stvari promene.
Dva su suštinska problema sa ovom predstavom. U stvarnosti, centar moći ne nalazi se u parlamentu već u konferencijskim salama korporacija i državnim institucijama, poput državne službe, sudova, medija, policije, pa čak i vojske. Sve te institucije posvećene su održavanju statusa kvo i sve one su van domašaja demokratske kontrole. Ljudi koji njima upravljaju iskoristiće svu svoju moć da bi sprečili svaki pokušaj sprovođenja suštinskih promena kroz parlament. Konstantni medijski napadi na Džeremija Korbina i prošlogodišnja pretnja neimenovanog generala državnim udarom ukoliko Korbin postane premijer pružaju nam naznake te realnosti.
Drugo, do mnogih bitnih promena – uključujući pravo na glas – nije došlo tako što nam ih je parlament dodao s visina, već su bile izvojevane velikim borbama odozdo. Dva skorašnja filma, Sufražetkinje, o borbi za pravo glasa žena, i Selma, o borbi za crnačka prava u SAD, ilustruju ovaj proces veoma dobro. Iako političari vole da preuzimaju zasluge za promene, istorija je zapravo sačinjena od narodnih borbi o kojima se retko kad govori u školama, na fakultetima, ili bilo gde drugde. Na to je Marks mislio kada je napisao da je celokupna istorija, istorija klasnih borbi.
Sve su to teorijski uvidi – zapravo, neke od suštinskih ideja marksizma – ali ne uvidi od pukog akademskog značaja. To su uvidi koji, ukoliko ih ozbiljno shvatimo, vrše odlučujući uticaj na to kakvu ćemo strategiju usvojiti u borbi za promene.
Razumeti da kapitalizam počiva na eksploataciji preduslov je razumevanja ključne, strukturišuće uloge klase u kapitalističkom društvu. Spoznaja ograničenosti uticaja parlamenta i postojanja skrivene snage države trebalo bi da nam stavi do znanja da bi izbor leve vlade, koliko god poželjan, doveo do krize pre nego do ostvarivanja suštinskih promena. S druge strane, istorija uspešnih masovnih borbi ukazuje na mogućnost revolucionarne strategije za njihovo postizanje.
Učenje iz iskustva
Kada bi svako u ove stvari morao da se uveri čitanjem i dolaženjem na političke sastanke, nikada ne bismo promenili društvo. U praksi, ljudi mnogo toga nauče iz ličnog iskustva.
Periodi kriza poput današnje razotkrivaju iracionalnost sistema i sebičnost i licemerje onih koji njime upravljaju. Netrpeljivost spram krupnog biznisa doživelo je ogroman porast u proteklih nekoliko godina. Poverenje u državne institucije, kao što su policija, sudstvo i mediji, splaslo je.
Ljudi naročito brzo uče onda kada su deo neke borbe. Odlasci na proteste i demonstracije, učešće u kampanjama i štrajkovima podižu samopouzdanje i pružaju osećaj da je promena moguća. Tako shvatamo da nismo sami, shvatamo ko su nam potencijalni saveznici, a ko neprijatelji. Onda kada policija napadne demonstracije, ili ih mediji ignorišu, ljudi brzo uvide da su te institucije sve samo ne nepristrasne.
Granice iskustva
Ne možemo se, međutim, isključivo oslanjati na to da će ljudi učiti iz iskustva. Životi svih radnih ljudi imaju dosta toga zajedničkog, ali svi se i dalje razlikuju. Iskustva nekih ljudi navode ih da preispituju ideje vladajuće klase više nego što to čine drugi. Neki se angažuju u protestima ili štrajkovima, drugi pak ne. Neujednačenost iskustva vodi neujednačenosti u tome na koji način ljudi shvataju svet koji ih okružuje.
Štaviše, to znači da ljudi istovremeno mogu imati neke radikalne i neke nazadne, arhaične ideje. Mogu se buniti protiv sopstvenog neposrednog iskustva bez da odmah razviju šire razumevanje toga na koji način sistem funkcioniše. Biće ljudi koji će, na primer, podržati štrajkove mladih lekara, ali će ujedno smatrati da je masovna imigracija odgovorna za neke od naših problema. Biće onih koji će se pobuniti protiv rasizma, ali neće preispitati homofobiju, ili se založiti za prava žena. Italijanski revolucionar Antonio Gramši nazivao je ovo kontradiktornom svešću.
Neujednačenost opstaje i tokom revolucionarnih kriza, koje radikalizuju milione ljudi. Revolucije, zapravo, uvek prvo karakteriše jedinstvo naroda protiv vlade, praćeno velikim podelama oko toga kako povesti pokret unapred. Jedni zagovaraju produbljivanje sukoba i napad na samu strukturu vlasti, drugi nužnost kompromisa sa starim poretkom. Prošlost nastavlja da nas progoni i u novim uslovima.
Ako samo položimo nade u to da će ljudi u jeku borbe naučiti sve što treba da znaju, biće prekasno. To je jedan od razloga zašto je važno da u ovom trenutku razvijamo najšire moguće shvatanje toga kako kapitalizam funkcioniše.
U takav jedan period moramo ući s najvećim mogućim brojem ljudi koji su ubeđeni da je nužno ukinuti postojeće državne institucije, boriti se protiv svake opresije i staviti akcenat na masovne pokrete, umesto oslanjanja na to da će političari promeniti stvari u naše ime.
Prošlost i sadašnjost
To znači da bi bilo suludo ne proučavati i ne učiti iz prošlih vrhunaca otpora. To je upravo ono što marksizam jeste; kapitalizam shvaćen kroz nagomilano iskustvo narodnih borbi, iz perspektive radničke klase.
Ovo nagomilano znanje pomaže nam i da danas pronađemo pravi put. Na primer, ratovi na Bliskom istoku mogu se shvatiti na različite načine. Proratni lobi voleo bi da verujemo u to da je terorizam produkt fanatičnih ideja i da su trenutni ratovi postrojavanje snaga demokratije i humanitarizma protiv nazadnih religijskih snaga. Pored toga što dovodi do katastrofi u zemlji i inostranstvu, ovakvo gledište podrazumeva zataškavanje istorije i čak suzbijanje same ideje o uzroku i posledici.
Ako pak ratove iz proteklih petnaest godina sagledamo kao savremeno ispoljavanje imperijalističkih ambicija zapadnih sila, dolazimo do radikalno drukačijeg gledišta. Počinjemo da shvatamo da je niz devastirajućih intervencija Zapada – podstaknutih geopolitičkim interesima – taj koji je stvorio povoljne uslove za širenje ISIS-a i drugih džihadističkih grupa.
Takvo antiimperijalističko shvatanje oslanja se na intelektualnu tradiciju koju su razvili socijalisti koji su se protivili generacijama kolonijalističkih apologeta. U Britaniji je takvo shvatanje popularizovano u proteklih deceniju i po putem kombinacije rasprava i masovnih akcija antiratnog pokreta.
Upotreba i zloupotreba teorije
Teorija je ključna pri velikom broju različitih, međusobno povezanih registara. Mnogi se konačno uvere u to da postanu socijalisti na osnovu nečeg konkretnog što su pročitali, ili nekog argumenta koji su čuli. Socijalističke organizacije postoje zato da bi popularizovale leve ideje i stvarale novo, radikalno shvatanje sveta. Gramši je objasnio značaj ovog poduhvata u svojim Zatvorskim beleškama:
„Navođenje mase ljudi da misli koherentno i na isti koherentan način o stvarnom trenutnom svetu je ‘filozofski’ događaj daleko važniji i ‘originalniji’ od toga da neki filozofski ‘genije’ otkrije neku istinu koja će ostati u vlasništvu nekolicine intelektualaca.“
Međutim, marksistička teorija koja izgubi kontakt sa borbom za promenu sveta postaće isprazna dogma. Nikada ne smemo voditi prošlogodišnje borbe. Ukoliko se teorijsko shvatanje ne testira i ne obnavlja iznova kroz učešće u borbama i kroz njihove analize, onda se formule koje su bile smislene u trenutku njihovog nastanka mogu pretvoriti u mantre koje uopšte ne mogu da iskomuniciraju sa ljudima, ili još gore, koje ih mogu usmeriti u pogrešnom pravcu.
Akademski marksizam, nastao kao proizvod relativne izolovanosti univerziteta, ekstremni je slučaj ove tendencije. Jasno je da se na univerzitetima proizvede dosta vrednih radova, ali postoji opasnost od njihovog oblikovanja spram zahteva obrazovnog sistema, a ne borbi. Otuda i tendencija upotrebe bespotrebno kompleksnog jezika i fokusiranja na različitost i partikularnost umesto na identifikovanje zajedničkih osnova na kojima se radni ljudi mogu ujediniti.
Konačno, na revolucionarnu teoriju ne smemo gledati – što je čest slučaj – kao na nešto što razlikuje revolucionare/ke i širi pokret. Revolucionari/ke moraju imati svoju organizaciju kako bi bili u mogućnosti da analiziraju razvoj iz revolucionarne perspektive, da bi imali platformu sa koje će kritikovati reformističke ideje, razvijati i popularizovati revolucionarnu strategiju.
Ali takva jedna strategija zapravo nije ništa više od osvešćivanja realnih interesa pokreta. To je prvenstveni razlog zbog kog teorija mora biti udružena sa akcijom. Kritikovanje i teoretisanje sa strane je besmisleno. Ako ne doprinosi da se pokret povede unapred, bavljenje socijalističkom teorijom je gubljenje vremena. Naš zadatak je da u praksi dokažemo da su revolucionarne metode najbolji način da se izvojevaju parcijalne pobede. Ako se takve metode ne dokažu u praksi, one nikada neće postići široku saglasnost.
Marks je govorio da, kada zahvati mase, „i teorija može postati materijalna sila“. To je tačka u kojoj se suštinske promene pojavljuju na horizontu. Da li će do toga doći zavisi od opšte radikalizacije, od postojanja ozbiljne organizacije revolucionara/ki sposobnih da socijalističke ideje učine pristupačnim i relevantnim, i od njihovog aktivnog učešća u oblikovanju masovnog pokreta za postizanje promena.