Marko Aksentijević: Političko angažovanje koje bi donelo neke promene ne može biti istog oblika koji već postoji

Sa Markom Aksentijevićem, članom inicijative “Ne davimo Beograd”, razgovarali smo o projektu “Beograd na vodi”, inicijativi “Ne davimo Beograd”, protestima, medijima, različitim oblicima političkog angažmana građana, njihovom učešću u upravljanju javnim dobrima u interesu cijele zajedince.

Autor: Impuls

Inicijativa “Ne davimo Beograd” nastala je kao reakcija na projekat “Beograd na vodi”, ali o inicijativi i projektu se u javnosti jako malo zna.

Inicijativa “Ne davimo Beograd” nastala je pre dve godine, kada je postalo jasno da su predizborna obećanja o izgradnji “Beograda na vodi”, ovaj put, za razliku od svih prethodnih zamisli “silaska Beograda na reke”, zapravo ozbiljna. To je bilo u trenutku kada je Generalni plan Beograda išao na izmene i dopune kako bi se omogućilo da se “Beograd na vodi”, koji je u suprotnosti sa regulacijom koja inače važi za Beograd, sprovede.

Onda smo organizovali jednu kolektivnu sesiju pisanja primedbi na te izmene i dopune plana. Tu se pojavilo stotinjak ljudi koji su, zajedno sa još dvesta koji su se priključili, išli na Javnu sednicu da brane primedbe, koje su sve netom odbačene pod izgovorom da nisu osnovane i da postojeći plan suviše detaljno reguliše budući razvoj. Iz te grupe, ostalo je tridesetak ljudi koji su nastavili da se bave celim slučajem.

Inicijativa je nastala od grupe ljudi koja se već bavila urbanizmom, problemima i razvojem grada kroz različite kolektive, ali je u tom trenutku okupila veći broj ljudi na jedno mesto. Sam sastav vremenom se menjao, tako da se broj onih koji su aktivni kreće između 25 i 30, iako sada i u tom domenu dosta rastemo jer su ovi protesti koji se sada dešavaju privukli dosta ljudi samoj inicijativi.

Od početka projekta “Beograd na vodi” mi pokušavamo da izložimo one stvari koje su očigledne, da je sam projekat štetan po društvo i da ne donosi nikakvu korist samoj zajednici već prebacuje javne resurse, kako zemljište tako i budžetske novce, u posed odabranih pojedinaca koji su se u tome “ušemili”.

Rušenje u Hercegovačkoj je najočitija epozoda tog nasilja spram javnog interesa, zakona i ljudi, ali ono prožima i ceo projekat “Beograd na vodi”, a naravno i ostale sfere kojima se politika bavi.

To što je gotovo sve vezano za implementaciju projekta “Beograd na vodi” ili nelegalno, ili ozakonjeno za njegove potrebe, samo je posledica toga da imamo “nacionalni projekat” koji je u suprotnosti sa javnim interesom. Konkretno, Zakon o eksproprijaciji za projekat “Beograd na vodi”, popularan kao lex specialis, jer se odnosi samo za jedan konkretan slučaj, i već je to samo po sebi skandalozno, da se u zakonodavstvu jedne zemlje donosi zakon koji važi samo za jedan projekat i da omogućava eksproprijaciju za komercijalne projekte.

Ideja eksproprijacije, odnosno kada država može da otkupi privatno zemljište iako vlasnici nisu voljni da ga prodaju, proizilazi iz toga da postoji nešto što je javni interes, kao recimo put i sl.

Projekat “Beograd na vodi” i inicijativa “Ne davimo Beograd” vežu se i postali su prepoznatljivi po Savamali. Kakav je stvarni značaj Savamale?

Savamala je dio Beograda koji zbog svoje lokacije ima živu istoriju, i ovo nije prvi put da se ruši i iseljava kako bi “vizionari” na čelu zemlje napravili centar grada po njihovoj meri.

Same proteste daleko više od mesta na kome se to desilo, a to je teritorija na kojoj je planirana izgradnja projekta “Beograd na vodi”, dakle ono što je građane izvelo na ulice, jeste činjenica da vrh vlasti organizuje batinaše koji vezuju ljude i ruše objekte, dok je policija instruirana da ne izlazi na pozive građana u pomoć. Mislim da je potpuno irelevantno mesto na kome se jedan takav skandalozan čin, koji je sada i priznat od strane same vlasti, dešava. U tom smislu naše protivljenje “Beogradu na vodi” nije vezano za očuvanje Savamale, već prosto za manir na koji se vlast odnosi spram građana. Rušenje u Hercegovačkoj je najočitija epozoda tog nasilja spram javnog interesa, zakona i ljudi, ali ono prožima i ceo projekat “Beograd na vodi”, a naravno i ostale sfere kojima se politika bavi.

Ono što mi pokušavamo da adresiramo jeste potreba za drugačijim oblicima politike koji neće dopustiti da se građani svedu na glasače koji jednom u četiri godine nevoljno prave nekakav izbor.

Dakle ponavljam, nije to pitanje očuvanja jednog dela grada, već je pitanje toga na koji način mi kao društvo donosimo odluke, u šta ulažemo i u kakvom gradu želimo da živimo.

Kakvi su ciljevi inicijative “Ne davimo Beograd”, šta tačno želite postići aktivnostima o kojima ste govorili i samim protestima?

Što se tiče ovih protesta, direktni ciljevi su da oni koji su odgovorni za to što se desilo u izbornoj noći u Hercegovačkoj ulici ispod mosta Gazela krivično i politički odgovaraju, i to je razlog što su ljudi na ulici.

Postojanje same inicijtive “Ne davimo Beograd”, kao što sam već rekao, vezano je za “Beograd na vodi” koji oslikava sve što je pogrešno u domenu vođenja politike u Srbiji, i šire naravno. U tom smislu ono ka čemu mi idemo jeste iznalaženje mehanizama i načina kojima bi sudbina ljudi bila bliža njihovom odlučivanju.

Ovakav projekat nije nešto što je karakteristično za trenutnu vlast u Srbiji, dakle nije teško zamisliti da bilo koja partija i u regionu dođe na ideju da kroz ovakav megalomanski projekat izvlači kako prirodna dobra, tako i finansije. Ono što mi pokušavamo da adresiramo jeste potreba za drugačijim oblicima politike koji neće dopustiti da se građani svedu na glasače koji jednom u četiri godine nevoljno prave nekakav izbor.

“Mislim da je jedan od najgorih trikova koji su stranke izvele to što su otele politiku od građana.”

Premijer Vučić je dva dana prije protesta rekao kako njega ne zanima i ako 2 miliona ljudi izađe na ulice, jer eto imali su izbore. To je jedino što njih zanima. Ta ideja da se sve odluke koje se tiču zajednice u kojoj živimo donose kroz izbore u kojima “trče” stranke koje su toliko umuljale tu vodu da pošten svet ne ulazi u nju, prosto nije dopustiva. Ono što mi tražimo jeste izmena te paradigme.

Od početka projekta “Beograd na vodi” pokušavate da probijete medijski mrak. Da li se sada, nakon niza protesta, nešto u tom smislu promijenilo?

Stanje u medijima je dosta kompleksno i nisam siguran da sam najpozvaniji da ga komentarišem, ali mi svakako imamo ozbiljan problem da probijemo tu tendenciju da se o protestima ne izveštava. I kada se izveštava, to neretko upada u neki šablonski žanr gde nas najčešće uvezuju sa stranačkim liderima opozicije koji se pojavljuju na protestima.

Većina beogradskih medija tek sada otkriva da mi postojimo, iako mi postojimo već dve godine, organizujemo proteste i štampamo svoje novine u kojima argumentujemo šta je sve problematično sa projektom “Beograd na vodi”.

Postoje različiti faktori koji utiču na takvu medijsku scenu: služenje različitim interesima, pre svega vladajućoj partiji, onda taj neki senzacionalizam koji je uslovljen opstankom na tržištu i postoji jedna površnost koja je proizvod toga što novinar/ka nema dovoljno vremena da se posveti nekoj temi. Čak i kada se o nama piše dosta se tu stvari prenosi pogrešno, odlazi se ponovo od fokusa.

Sa druge strane, i to ne treba zaboraviti, mediji, odnosno novinari koji su insistirali na priči o odgovornosti u Hercegovačkoj, zajedno sa građanima koji su izašli na proteste, izvršili su taj pritisak koji je očigledno bio nužan da ova cela priča ne ode u mrak.

Postoji ideja o ujedinjenu građanskih pokreta u Srbiji. Možete li nam reći o čemu se tačno radi?

Ta priča o srpskom proleću i građanskom frontu Srbije je zapravo dobrim delom proizvod tog medijskog senzacionalizma. Osim što komuniciramo sa različitim grupama u Srbiji koje organizuju proteste u Nišu, Novom Sadu, ili neke druge akcije kao u Kraljevu i sl., ne postoji ništa konkretnije od toga.

U tom medijskom senzacionalizmu postoji tendencija da se sada pišu tekstovi o tome kako se građanska Srbija budi, kako je “balkansko proleće” na pomolu i slične stvari.

Naravno, činjenica da postoje tolika gibanja u velikom broju gradova govori o stanju u društvu i potrebi da se sistem rekonstruiše, ali je to dosta duži proces nego što je neka koordincija protesta ili ono što sama ulica može da ponudi.

Postalo je gotovo pravilo da se u okviru svih masovnijih građanskih protesta pojavi ideja o nastanku neke nove političke partije. Da li je to slučaj i sa ovim protestima?

Puno ljudi koji nas podržavaju govore o tome kako bi se trebalo kandidovati na izborima i svakako se postavlja pitanje na koji način osigurati da se već u sledećem ciklusu ne desi da je “Sjahao Kurta, da bi uzjahao Murta”, i mi se aktivno bavimo time. Koji će to oblik imati, da li je baš izlazak na izbore najoptimalnija stvar, nisam siguran. Svakako izbori ne mogu biti konačan odgovor na ovo čime se bavimo.

Mi smo trenutno zauzeti ovim procesom i videćemo u kom smeru će se to razvijati. Svakako postoji potreba da se drugačije politike koje uključuju građane u odluke koje se tiču njihovog života i zajednice u kojima oni žive bolje artikulišu kroz postojeći sistem. Da li je to nužno kroz izborni proces, to još uvijek ne znamo.

Nedavno smo u Banjaluci imali slučaj izmjene regulacionog plana kojim je bila predviđena izgradnja crkve sa pratećim objektom na zelenoj površini i dječjem igralištu. Građani organizovani u “Građansku inicijativu za Borik” kroz institucije i važeće zakonodavstvo uspjeli su se izboriti za očuvanje zelene površine i dječjeg igrališta. Da li mislite da su građanski pokreti i njihov pritisak na vlast bolja alternativa od prerastanja tih pokreta u neke političke opcje?

Da, ja mislim da je jedan od najgorih trikova koji su stranke izvele to što su otele politiku od građana. Kada govorimo o politizaciji građanskih pokreta, naravno da su građanski porotesti politički, ovi naši se bave osnovama života u jednom društvu. Država je suspendovala samu sebe i naravno kada građani izađu na ulicu oni zahtevaju političke stvari, da se uspostavi neki red.

U tom smislu, svakako nije odgovor na problem sa kojima se naša društva suočavaju isključivo u izboru boljih partija. Ono što su i ovi protesti u Beogradu pokazali jeste da građani imaju moć da naprave neke stvari. Morate imati u vidu da kada se cela stvar u Savamali desila, umalo što nije prošla potpuno nezapaženo. Trebala su tri dana da bi neko izvestio o tome da se to uopšte desilo, da bi negde već sa trećim protestom došli do toga da vlasti priznaju svoju umešanost u ceo događaj. Naravno da grđani moraju da imaju veću političku ulogu u životu zajednice nego što je to planirano kroz same stranke.

Učešće na izborima jeste jedna arena u kojoj se smer društva definiše ali ljudi ne predaju svoj suverenitet na izborima političkim partijama, samo poveravaju nekome da upravlja u nadi da će raditi to u interesu zajednice. Obzirom na bogato empirijsko iskustvo koje mi u regionu imamo da to tako ne funkcioniše, sasvim je izvesno da ta stranačka politika ne da nije dovoljna, štaviše se do sada pokazala dosta štetnom za celo društvo i organizovanje građana je svakako nužan korak u ostvarivanju demokratije i dobijanju onih stvari koje su nužne za život zajednice.

Političko angažovanje koje bi donelo neke promene ne može biti istog oblika koji već postoji.

Šta dalje planira inicijativa “Ne davimo Beograd”, šta bi za vas bilo konačno rješenje u ovom konkretnom slučaju i da li imate neke planove za buduće djelovanje?

U ovom ciklusu protesta koji se tiču te epizode od pre dva meseca sa paradržavnim trupama koje ruše jedan deo grada dok policija ne odgovara na pozive građana, svakako jeste da se “istera” odgovornost onih koji su u to umešani. Mi sada planiramo dalje korake, još uvek ne znamo tačno kada i šta, ali svakako gledamo i dugoročno na koji način ovaj potencijal koji se tu okupio negde usmeriti, ka nečemu što bi bilo konsruktivno.

Dakle, sve te naše borbe, i ove o kojima ste vi pričali u Banjaluci, tako i u Srbiji čak i kada uspeju, one su negde samo zadržavanje postojećeg stanja ili vraćanje stvari u neki prirodni okvir i mislim da je potrebno da se ljudi organizuju oko nekih proaktivnih stvari, odnosno da aktivno radimo na iznalaženju načina da se ne sprečavaju pogrešni projekti već da se donose dobri.

Razgovarala: Mirjana Tešanović

Fotografije preuzete sa Ne davimo Beograd