U odličnoj dokumentarnoj radio emisiji Radija BBC 5 o tragediji na stadionu Hilzboro u Šefildu 1989, Neil Fitzmaurice, jedan od preživelih svedoka i učesnik kampanje za istinu o ovom događaju, govori o tome kako su policajci „infantilizovali“ navijače u svojim izveštajima tvrdeći da su tribine smrdele na alkohol. To nije bio miris alkohola: bila je to mešavina mirisa izmeta, mokraće, povraćanja i amonijaka, mešavina teških mirisa bojišta koja se najpreciznije može opisati kao – zadah smrti.
Ilustracija: Ben Jennings
„Infantilizacija“ je bila najmanji problem navijača sa Hilzboroa toga dana i u godinama posle tragedije – usledili su ocrnjivanje pred javnošću, zlostavljanje i kršenje njihovih prava. Fitzmaurice opisuje policajce u crnim rukavicama kako udaraju po prstima ljude koji pokušavaju da se spasu penjanjem preko ograde. Navijači se najčešće opisuju kao deca, ne u smislu da im je potrebna zaštita višeg autoriteta, već u smislu deljenja pravde u školskom dvorištu: ne pitaj ko je prvi počeo, svi su oni isti.
Rezultat su naknadna tumačenja izvan suda i iznad zakona koja se ponavljaju svaki put kada navijači dospeju u medije – od najvećeg gubitka ljudskih života u istoriji britanskog fudbala, koji se mogao sprečiti, do manje tragičnih, ali takođe nasilnih i mučnih događaja od pre par dana u Marseju. Čovek koji je završio u bolnici sa teškim povredama glave nije predstavljen kao žrtva zločina, već kao neko ko se „našao na putu nasilja“. Žena porpskana suzavcem dok je sedela u bašti kafea nije doživela kršenje nepisanog ugovora o uzajamnom poštovanju između nje i države, već je igrom slučaja završila s pogrešne strane „teške policijske ruke“.
Uz retoriku razočaranog direktora osnovne škole, ambasadori i komentatori su se složili da je uzorno vladanje većine koja poštuje zakon, ružno narušeno ispadima pripadnika nasilnog tvrdog jezgra navijača. Na papiru se skrupulozno poštuje načelo da ne treba izvlačiti zaključke dok se ne obavi propisna istraga. U praksi, konačni sud je donet pre nego što se krv osušila na pločnicima Marseja. Krivima su proglašeni marsejski „ultraši“ o čijim „zloslutnim tvitovima“ je izveštavao engleski Sun („Dobro nam došli, engleski navijači“), ili radikalna ruska desnica čija organizovanost i sadizam kao da su uzeti iz holivudskih filmova sa ruskim negativcima iz devedesetih godina prošlog veka (kada je postojao pluralizam kulturnih obrazaca za opisivanje čistog zla – da bismo danas spali na samo jedan: „islamskog teroristu“).
Naravno, ni engleski navijači, ozloglašeni širom sveta još od mračnog doba čupanja stolica po stadionima, nisu nevini. Tu nema moralne pozicije, niti pouke koju treba izvući, osim da „postoje ljudi koji izazivaju nevolje“. Nema epskog sudara dobra i zla, već samo nekoliko trulih jabuka i mnogo, mnogo jabuka koje nisu imale sreće. To nas dovodi do binarne prirode građanstva: ne možete biti građanin samo malo, sa delimičnim pravom na pravdu. Jednog časa ste građanin uzorni, a sledećeg to više niste; i tada (udahnite duboko) nije važno ko je prvi počeo.
Francuski mediji napeto iščekuju teroristički napad i ne zanima ih nasilje koje nije povezano sa terorizmom. Ruski i britanski tabloidi su ulične tuče pretvorili u grandiozne izraze nacionalnog karaktera i identiteta. Ruska državna novinska agencija Vesti emitovala je izveštaj koji je mogla da napravi jedinica za propagandu iz Drugog svetskog rata. „Dvesta pedeset ruskih navijača odbili su napad nekoliko hiljada Engleza i naterali ih u bekstvo. Engleski navijači su započeli tuču i napali naše navijače, ali 250 Rusa iz svih krajeva naše zemlje nisu ustuknuli i odbili su napad pijanih ostrvljana.“
To je zanimljiv obrt – nasilničko ponašanje degradira samo protivnika. Kada naši momci pribegnu još žešćem nasilju – to nasilje je plemenito. Britanski mediji, naravno, prenose drugačiju verziju događaja i tvrde da su engleski navijači gledali svoja posla kada su ih Rusi napali probijajući se kroz postavljene ograde (uz usputnu packu nesposobnim Francuzima da njihove platnene ograde ne bi zaustavile ni huligana školskog uzrasta).
Postoji bojazan da će ovi događaji ugroziti reputaciju Engleske, posle decenija pokušaja da se popravi slika o britanskim turistima. Zebnju izaziva i ne previše verovatna mogućnost da se na terenu susretnu Rusija i Ukrajina, zbog moguće eksplozije nakupljenih geopolitičkih frustracija. Kada se u drugi plan potisne svakodnevna i manje dramatična stvarnost – činjenica da je fudbal igra koju mnogi i veoma različiti ljudi rado zajedno gledaju – njeno mesto će zauzeti besmislena neprijateljstva: Francuzi mrze Engleze, naravno, i Englezi mrze Francuze, a Rusi mrze sve (ili ih svi napadaju, a oni se hrabro brane, zavisno od toga čije vesti čitate).
Ispod sve te uskomešanosti, oni koji su zaista došli u Francusku u potrazi za nevoljama imaju neke druge, gotovo komične probleme: u nedostatku boljih tema, engleski navijači skandiraju protiv IRA, koje nema nigde na vidiku, i protiv Nemaca koji igraju u dalekom Lilu. Komentar engleskih navijača da bi Francuzi danas govorili nemački da nije bilo Engleza verovatno je jedino objašnjenje za skandiranje o Nemcima upereno protiv marsejskih ultraša, čiji bi ekstremistički stavovi, opet, naišli na dobar prijem kod ruskih ksenofoba, kada bi se neko potrudio da im prevede rasističke parole sa francuskog.
Gotovo kao odjek cepanja Konzervativne stranke oko pitanja članstva u EU, otkrivamo da su svi ovi ljudi zapravo slični. Kada bi skinuli maske sa lica i malo se opustili, otkrili bi da imaju mnogo toga zajedničkog.
Kada navijačima oduzmemo dostojanstvo tvrdnjama da na utakmice dolaze zbog mržnje prema drugima, a ne iz ljubavi prema fudbalu – stegnutim pesnicama malobrojnih mrzitelja dajemo dostojanstvo političkih i istorijskih motivacija koje nemaju nikakve veze sa sportom. To je u svakom smislu pogrešan pristup. A opet ga biramo svaki put.
Autor: Zoe Williams, The Guardian
Preveo: Đorđe Tomić, Peščanik