Kada pokušamo da odgovorimo na pitanje – Šta je to “ja”?

Da li smo mi naše telo? Pa, na neki način. Ali gde da povučemo granicu, koliko “sebe” možemo odstraniti pre nego što prestanemo da budemo “mi”? Da li ovo pitanje uopšte ima smisla? Na ova naučna, ali i filozofska pitanja pokušala je odgovoriti ekipa popularnog Jutjub kanala “Kurzgesagt – In a Nutshell”.

Naše fizičko postojanje usko je vezano za naše ćelije jer je ljudsko telo zapravo skup velikog broja ćelija koje su u isto vreme samostalna živa bića bez svesti ili volje. Ćelije formiraju velike strukture ili organe koji obavljaju različite funkcije u našem telu.

Odstranimo li određeni broj ćelija iz našeg tela i stavimo li ih u specifično okruženje, one će nastaviti da žive nekoliko dana što znači da one, bar neko vreme, mogu bez nas. Ali, ako iz našeg tela izuzmemo sve ćelije, mi ćemo prestati da postojimo. Upravo zbog te (nepravedne) činjenice moramo postaviti pitanje da li postoji linija gde gomila naših ćelija prestaje da bude “mi”?

U hipotetičkom eksperimentu gde sa određenom osobom izmenjujemo ćelije, jednu po jednu, u kom trenutku će ta osoba postati “mi”?

Činjenica je da naše ćelije kontinuirano umiru i da se takođe kontinuirano stvaraju nove. U periodu od sedam godina, sve naše ćelije će biti zamenjene barem jednom. Zbog toga famozno “ja” možemo smatrati samo trenutkom u vremenu, dok je naše telo masa koja se bez prestanka menja, umire i nadograđuje.

Naravno, ukoliko u celu priču uvrstimo odmetnute ćelije raka, stvar postaje komplikovanija – deo našeg tela prestaje da brine o nama i stavlja svoje postojanje ispred našeg! Zanimljivo je prisetiti se slučaja Henriete Leks koja je umrla od raka 1951. godine, a čiji su uzorci tumora ostali da žive do današnjeg dana. Henrietin rak danas teži više od 20 tona i nalazi se u mnogim laboratorijama sveta koje leče i pokušavaju da izleče pacijente koji pate od različitih oblika tumora.

Za razliku od običnih ćelija, ćelije raka mogu živeti decenijama! Postavlja se pitanje koliko Henriete ima u ovim preživelim ćelijama…

Takođe, ni naš DNK nije jedinstven. Oko osam odsto našeg genoma potiče od virusa koji su nekada napadali naše pretke nakon čega su se sa njima sjedinili u jedinstveno telo. To je poprilično zbunjujuće…

Na kraju, mi smo skup delova koji vole da budu u pokretu, njihovo stanje i kompozicija su u konstantnoj promeni. Imajući to u vidu, “ja” bi moglo biti samo obrazac ili sistem samoodržavanja bez jasnih granica koji je u međuvremenu postao samosvestan i sada ima priliku da misli o vremenu, prostoru i “sebi”, ali koji zaista postoji u trenucima koji slede jedan za drugim.

Naš mozak nije evoluirao da razmišlja o pojmovima čije međe nisu jasne, a pogotovo ako one čine stvarnost u kojoj živimo. Možda život i smrt nisu apsolutni pojmovi već, isto tako, ideje koje pripadaju jednom izgubljenom fluidnom obrascu….nama.

https://www.youtube.com/watch?v=JQVmkDUkZT4

(klix.ba/b92)