Polemike oko visokog obrazovanja i statusa akademske zajednice najčešće se svode na kritiku ”nestručnih” političara na vlasti i njihove neadekvatne obrazovne politike. Ujedno se zanemaruje strukturna uloga koju obrazovanje vrši u kapitalističkom načinu proizvodnje. Nedostatak sagledavanja sektora obrazovanja kao mehanizma održavanja klasnih odnosa i hijerarhije, te njegove transformacije u finansijski kapital putem strategija komodifikacije i u konačnici privatizacije, čini ovakve argumente jalovim.
Napev o neadekvatnim i neobrazovanim političkim elitama koje se nađu na vlasti pa se ponašaju poput slona u staklarskoj radnji predstavlja jedan od najčešćih narativa tranzicionih društava. Tu se kao izvor većine problema prvenstveno identifikuje „neodgovornost“ i/ili „neadekvatnost“ političkih elita, koja se projektuje tek pogrešnom identifikacijom prioriteta, izborom kratkoročnih projekata nauštrb onih strateški bitnih i dugotrajnijih. I pošto je zaodenuto patinom nostalgije, obrazovanje predstavlja onaj privilegovani prostor u kojem je najlakše razmahati se u ovom žanru. Najlakše je, naime, reći da se obrazovanje urušava jer je poslednja rupa na budžetskoj svirali, a poslednja je jer političke elite jednostavno nisu kadre da shvate njegovu važnost. Pravilo je, međutim, da se ovakvi narativi mogu svrstati tik uz „think of the children“ po strategiji delovanja, a uz naivne po karakteru, pa su utoliko oni prvenstveno politički jalovi.
A ponekad su i pogrešni u samom začetku. Jer ponekad baš činjenica da se ne ulaže ukazuje da je u pitanju polje od strateškog značaja. Na primer, Vesna Miletić smatra da se obrazovanje nalazi tek negde u zapećku interesovanja ove vlasti. Ali po intenzitetu knuta koji je šiba (u vidu „štednje“ koju sprovodi ovdašnja vlada), pre će biti da je obrazovanje jedna od strateški najznačajnijih polja i sadašnje i prošle političke elite. Sporna tačka koju identifikuje Vesna Miletić jeste međugeneracijski sukob univerzitetskih radnika materijalizovan kao potpredstavljenost mladog i perspektivnog naučnog kadra u univerzitetskim i naučnim telima i visokoškolskoj hijerarhiji: oni su, i tu je Vesna sasvim u pravu, potpuno marginalizovani u funkcionisanju visokog obrazovanja i naučnih instituta. Naravno, autorka pogađa nekoliko ključnih stvari: kao ni u šta uostalom poslednjih decenija, nije se ulagalo ni u visokonastavne kadrove, institucije i programe, već u izgradnju poltronizma i nepotizma. To, međutim, nе treba da nas čudi: niti su akademci bili izolovani od šire društvene dinamike ‒ akademska zajednica ipak nije sedela u kuli od slonovače pa da je se ne dotiče sve ono što se u društvu dešavalo, niti su ove pojave istorijski izolovani fenomeni, specifični samo za naše društvo.
Stoga bi problem pre svega trebalo staviti u globalni istorijski kontekst i kontekst globalnih tendencija u visokom obrazovanju. Nekih četrdesetak godina, naime, traje proces komodifikacije obrazovanja, i to u prvom redu visokog: pod izgovorom da je „skupo“ ‒ a kroz različite oblike koje mere „štednje“ uzimaju ‒ visoko se obrazovanje gura na tržište i primorava na takmičenje s privatnom konkurencijom. I mada je obećanje bilo da će međusobna konkurencija unaprediti stvari, ona je, kao uostalom svaki put,1 urušila akademske standarde i nastavne procese. Sa stanovišta sveta kapitala, „efikasnost obrazovanja“ je brzina proizvodnje i kvantitet kadra spremnog za uključivanje na „tržište“, a to se postiglo prvenstveno uvođenjem specifične, dopustite slobodu u jeziku, tehnologije proizvodnje i procesa proizvodnje. Tako je došlo do svojevrsnog kopiranja industrijske logike u visokom školstvu – industrijske hijerarhije i fabričkog disciplinovanja rada da bi se preslikala i korporativna efikasnost. Pa kako u kapitalizmu nema proizvodnje bez radničke klase, tako je kao integralni deo nove logike visokog obrazovanja nastanak izvesne vrste „akademske radničke klase“, a njena osnovna obeležja su nizak hijerarhijski položaj, izrazita prekarnost rada, takozvani projektni ciklusi koji definišu angažmane (semestarske, jednogodišnje ili slično), usmerenost na rezultate u vidu kvantitativnih outputa 2, konstantni pritisak i veliki radni napor. Tako su akademski radnici pretvoreni u akademski prekarijat ‒ upravo onu klasu o kojoj govori Vesna Miletić.
U ovom kontekstu, položaj akademskog prekarijata postaje dakako jasniji: međugeneracijski sukob koji je u pitanju zapravo je samo odjek sukoba unutar jednog proizvodnog procesa, a hijerarhija na koju se žali Vesna Miletić odjek je projektovanja industrijske hijerarhije na akademsku sredinu. U toj je situaciji sasvim logično pretpostaviti da će neki (privilegovani) imati hijerarhijski viši status, dok će oni deprivilegonani zadržati poslove prekarijata. Ali niti je ključna razlika „privilegovanih“ i „neprivilegovanih“ njihova generacijska pripadnost3 (već je to njihov položaj u procesu proizvodnje), niti razlika u tom položaju ključno određuje njihovu međusobnu polarizaciju i antagonizaciju: samo je pitanje vremena kada će autoritet sadašnje ‒ samo igrom slučaja starije ‒ elite potpuno zameniti maglovit i neuhvatljiv autoritet korporativnih interesa uvećanja profita. Sve to ukazuje da se grade uslovi nastanka, za interese kapitala veoma nezgodne, međugeneracijske (a nadam se i rodne) solidarnosti.4
Uostalom, kao što se i ostali antagonizmi podgrevaju među onima koji se nalaze u procesu bilo koje proizvodnje i ovaj se sukob podgreva da bi se olakšala kontrola i disciplinovanje kadra, pa je on uporediv samo sa sukobom koji se producira na liniji radnici-u-javnom-sektoru/radnici-u-privatnom- sektoru. Na kraju krajeva, starija generacija ima i svoj biološki vek, pa će se konačni efekat ovog tehnokratskog poteza videti kada starija generacija na ovaj ili onaj način nestane i/ili ode s fakulteta i kada njen autoritet bude potpuno zamenjen univerzitetskim administracijama kao reprezentantima interesa kapitala, što se već desilo u SAD.
Stvari sada postaju daleko transparentnije: radnici koji su reprezentovani u procesu proizvodnje nesumnjivo su opasni za strukture moći na vrhu društvene (i ekonomske, ali i obrazovne) lestvice, pa je podreprezentacija ove strukture ne samo slučajnost već i integralni deo projekta komodifikacije obrazovanja. Ispada, paradoksalno, da je visoko obrazovanje, sasvim slučajno i tek posredstvom autonomije univerziteta, ostalo opasno i nezgodno ostrvo samoupravljanja. Pa kako su reprezentovani radnici užas za kapitalističku proizvodnju, isto bi tako bili užas i za univerzitet čiji je ideal postao hijerarhizovani proces proizvodnje. Odmah bi se, naime, desilo najopasnije: kritičko mišljenje. A taj se eksces promptno mora preduhitriti bacanjem univerziteta na tržišnu utakmicu.
Na tržišnoj utakmici visoko obrazovanje, kada se tržišno upodobi, nudi samo jednu robu – veoma kurentnu i traženu – potvrdu o uspešno završenoj vežbi za uklapanje u kapitalističku hijerarhiju, odnosno diplomu.
Sekundarna posledica upodobljavanja znanja potrebama tržišta je disciplinacija samog znanja. Iako je jedna od njenih osnovnih funkcija i stvaranje novih znanja, u mišljenju o alternativama dominantnim društvenim režimima univerzitetski radnici su imobilisani prekarnošću položaja i radnog mesta (svršeni studenti, s druge strane, imobilisani su kreditnim dugom koji se javlja na tragu komodifikacije), a kao i u slučaju novinarstva, autocenzura je posledica nesigurne pozicije i straha za sopstveno radno mesto. Devolucija intelektualizma i akademizma je tako i odjek nozikovskog antiintelektualizma te njegovog zahteva da se svim društvenim sferama sem „tržišta“ oduzme pravo na valorizaciju znanja; ali i veoma efikasan mehanizam intelektualnog inžinjeringa. Ako ćemo cepidlačiti, u pitanju je upotreba tržišta kao mehanizma za manipulisanje političkim mišljenjem.
Kada je akademska sredina obeležena potrebama kapitala (za efikasnošću i profitabilnošću), onda se ono svodi na obučavanje radničke klase i reprodukciju samo onih tehnika i tehničkih znanja koja se u proces proizvodnje i/ili reprodukciju kapitalističkih odnosa5 daju uklopiti. Ukratko, visoko je obrazovanje postalo mehanizam proizvodnje radničke klase i/ili mehanizama (disiplinskih, tehnokratskih, policijskih, ekonomskih, ali i diskurzivnih i ideoloških) održavanja klasne hijerarhije, pa je univerzitet postao slika neoliberalizma u malom: kulturni kapital izgrađen dugotrajnom autonomijom (a podsećam da je to hiljadugodišnja tradicija) i samoupravljanjem biće transformisan u finansijski putem privatizacije i komoditizacije; uslovi mogućnosti funkcionisanja „tržišta“ nastaju tek nakon ukidanja društvenih mehanizama za zadovoljavanje potreba građana (u ovom slučaju potreba za obrazovanjem); stroga ideološka kontrola uzima oblik „tržišta“, status kvo se brani temeljnom intelektualnom dezinfekcijom; antagonizmi između radnika se podgrevaju zarad lakše kontrole i smanjenja cene rada.
Zaključak se nameće sam: nema ništa od pritiska na političke elite da u okviru liberalizacije tržišta i destruktivnih mera štednje učine nešto „dobro“ ili „razumno“ s obrazovanjem. Naprotiv, političke elite, pošto su agensi interesa kapitala, s njegovog stanovišta i sa stanovišta potreba kapitalističke ekonomije, uništavanjem klasičnog sistema obrazovanja i njegovom korporativizacijom i komoditizacijom čine i „dobro“ i „razumno“. Оd pre dvadeset pet godina na nas deluje destilovana logika kapitala i ako ona želi da kolonizuje visoko obrazovanje i svede ga na funkciju reprodukcije ekonomske i političke klase i na kopiranje industrijskog procesa proizvodnje s njegovim parametrima (indikatorima, parametrima i standardima brzine, efikasnosti i jefinoće), ništa se ne može učiniti pozivanjem političke elite na „odgovornost“. Da bismo mogli da uradimo bilo šta, morali bismo za početak da kritikujemo same temelje kapitalističke proizvodnje i radimo na izgradnji uslova solidarnosti svih univerzitetskih radnika i radnica.
1. Slikovit je primer globalnih medijskih kuća. Postoji čitava gomila Diskaverija, Nešenel džiografika i Eksplorera koji se međusobom takmiče za publiku, ali svi oni pružaju jedan te isti zatupljujući program: kupovinu skladišta, gomila krša (dramska pauza), nešto vredno u poslednjoj kutiji, naći kupca (dramska pauza), cenjkanje (dramska pauza) ‒ nalaze se na sredini, rukovanje (guitar rock) i grafikon profita.
2. Usput, upravo je korporativizacijom društvenog života došlo do birokratizacije mehanizama valorizacije znanja. Vesna Miletić, pritom, propušta i da podseti na činjenicu da parametri kvaliteta koje pominje nisu bez sopstvenih problema jer se pretvaraju u kvantifikaciju referenci u kojima se pominje vaše ime (citiranost). Možda bi trebalo podsetiti da se tako akademska produkcija pretvorila u podilaženje publici i da se produkcija znanja pretvorila u marketing.
3. Vesna Miletić nije pomenula i jednu drugu, vrlo verovatno daleko oštriju, osu polarizacije: rodnu. Ne sumnjam da su žene-univerzitetske radnice daleko manje uticajne u odnosu na svoje muške kolege nego što su mlađi naučni kadrovi u odnosu na starije. Antagonizmi koje pominjemo, dakle, samo uzimaju oblik identitetskih (rodnih ili generacijskih) sukoba.
4. Možda bi trebalo dodati i da je međugeneracijska razlika o kojoj govori Vesna Miletić refleksija (i) starijeg odnosa prema radnicima te radnog zakonodavstva koje nije favorizovalo kapital u odnosu na radnike. Moglo bi se reći da nisu stariji kadrovi privilegovani, već su mlađi deprivilegovani.
5. A to podrazumeva i reprodukciju ideoloških uslova: nepreispitivu veru u magijsku moć tržišta.
Stefan Aleksić/ Mašina