Na to pitanje, odgovara se uglavnom brzo, sa nalepljenim osmehom na lice, a zatim ga kao vruć krompir šalješ dalje, praveći se da te zanima odgovor druge strane iako ga već znaš.
Piše: Maja Gvozden
Pitanje koje čuješ svaki dan bilo da ga upućuješ ili je tebi upućeno, bilo da prolaziš pored ljudi koji neobavezno ćaskaju na ulici, u zgradi, u parku.
Dve reči koje su zamenile ono drugo najformalnije pitanje na svetu koje pitaš osobu koju nisi video još od srednjoškolskih dana, a sada si je sreo na putu do prodavnice dok u rukama vučeš kese pune namirnica, koje su već počele da se tope.
Pitanje koje se može postaviti na bezbroj različitih lokacija, u bezbroj različitih vremenskih zona i situacija, a opet, zahteva samo jedan dobro poznat odgovor.
Na to pitanje, odgovara se uglavnom brzo, sa nalepljenim osmehom na lice, a zatim ga kao vruć krompir šalješ dalje, praveći se da te zanima odgovor druge strane iako ga već znaš.
Postavlja se iz pristojnosti, kao što se nasmeješ starijoj osobi koja te zgazi u autobusu, kao što slušaš sa interesovanjem monolog o istoriji bolesti dalje rodjake kod tetke na slavi, kao što ustupiš mesto trudnici u redu u supermarket, iako znaš da već kasniš na predavanje/posao/sastanak.
Postavlja se da bi se prekinula poražavajuća tišina sagovornika koji se nisu videli ni čuli ni sami ne pamte koliko. I da bi se izbegla neprijatna situacija kada se postavi neko pogrešno pitanje koje otkriva činjenicu da više ni ne znamo sta se dešava u životu tog našeg, sada sagovornika, a nekada prijatelja, ljubavnika, životnog saputnika. Ili još bolniju činjenicu da više ne poznajemo, ili da nikada i nismo poznavali tu osobu naspram koje sad stojimo dok krišom gledamo na sat kako bismo se što pre rastali uz jedno kratko „izvini žurim, ali drago mi je što smo se videli”.
Koliko li sada ljudi na svetu, ovog časa, postavlja to pitanje na svom maternjem ili priučenom jeziku?
Koliko li tih ljudi zastane da se zapita, da li je taj neko, kome je najbliži tragično otišao i više se nikada neće vratiti, stvarno dobro? Da li je taj neko, kome je juče porodica u sudu jednim razvodnim listom zvanično rasturena, zaista super? Da li je taj neko, ko ima alkoholičara u porodici koji zlostavlja sve ukućane, zaista kul? Da li je neko kome je juče u bolnici izrečena ona reč koje se svi plašimo, zaista odlično? Da li je neko ko se bori za život svakog dana zaista tako hrabar kao što izgleda? Da li se iza tog lepog lica i blistavog osmeha krije pustoš usamljenosti i ogorčenosti?
Hej ti, kada si poslednji put upitao nekoga ovo pitanje sa iskrenom željom da čuješ pravi odgovor?
Hej ti, da li se ikada zapitaš kako su tvoji ukućani, kako su tvoji prijatelji, poznanici, ljubavnici, bivši i sadašnji, svi tvoji dragi i nekada dragi. Kako im protiče ili kako im ističe ovo vreme na zemlji što nam je svima dato?
Da li se ikada zapitaš i da li ih priupitaš?
Ako se zapitaš, ima nade.
Ako ih priupitaš, daješ im nadu.
Ako ih i pažljivo saslušaš ili potražiš iskren odgovor, ti si nada, nada da ova zemlja nije sasvim otišla dođavola.
Izvor: bulevarumetnosti