ĐERĐ KONRAD: Postkomunistička mafijaška država

Evropa za početnike (40) – Vajar društva

Nacionalna vlada gradi nacionalno društvo i, unutar njega, čistu i bezgrešnu nacionalnu gornju i srednju klasu. A to ne može da bude ništa drugo, nego s državom isprepletena, štaviše, s državom identična nova klasa, gornji sprat Fidesovog društva, lično delo tvorca nacije. Napraviće takvu državu, da ćemo uzdignute glave moći da se udaljimo od Evrope. Ali, ne treba ipak da se previše udaljimo, jer se 94 posto novih domaćih investicija pokrivaju sredstvima iz evropskih fondova. Ovo kreativno upravljanje nacijom ne može da bude drugačije nastavljeno, osim sa strogo organizovanom pozadinom, uspeh se mora unapred obezbediti, statističke slučajnosti ne mogu poslužiti kao trajna uporišta. Treba obezbediti pobedu i na sledećim parlamentarnim izborima, neophodno je da nacionalna opcija bude vodeća i u narednoj deceniji. Za profitabilne investicione projekte neophodan je novac Evropske unije, da bi njihovu realizaciju dobili nacionalno samosvesne, lojalne firme, i da friško uzdignuti budu s beskrajnom zahvalnošću vezani za fidesovske vrhove. Šta se, pak, dešava na desnici: ostaci stare, hrišćansko-nacionalne gornje-srednje klase, potomci prekjučerašnje gospode, nadmeću se s decom provincijskih partijskih sekretara, sa narodnjačkom srednjom klasom. Stil se, kao klatno, njiše između narodnjačkog i gospodskog. Bitna karakteristika mađarskog puta je to što ovde – za razliku od istočnonemačke, rumunske i češke prakse – nije bilo prave restitucije, i na tome nisu insistirali ni socijalisti, ni liberali, ni nacionalisti. Onaj ko se potkožio, ili je dobio ili ukrao, ili pak zaslužio nekim političkim uslugama, tako da ja ovde, tragom nacionalizacija, višekratnih političkih pljački, vidim uglavnom neku elitu preprodavaca kradene robe. I u sferi tržišnog nadmetanja postoje odozdo uzdignuti milijarderi, ali su u manjini u odnosu na one koji su se kroz politiku našli u višim sferama vlasti. Građanske vrline nemaju duboke korene, nemaju čvrste tradicije. One malobrojne pojedince koji su nešto od toga vaspitanjem dobili i potom i sačuvali, politička klasa je, uz saglasnost i s leva, i s desna, naprosto marginalizovala. Trijumfovala je ideja privatizacije, a reprivatizacija se, postiđena, povukla.

Slaže se sa sobom

Većina vlasnika dokopala se nečeg što nije bilo ni njegovo, niti je pripadalo njegovoj porodici, što nije mogao ni da nasledi, što nije svojim radom stekao. Zbog toga su prihvatljivi i krivi putevi, prečice i stranputice, zbog toga se i korupcija percipira kao normalna pojava. Kadar i njegova era je, dakle, pod anatemom, a onaj režim, koji je bio poslednji Hitlerov saveznik, postepeno se rehabilituje. Zaista, jezik Hortijevog razdoblja je bliži meritornim glasnogovornicima novog režima, nego mentalitet reform-inteligencije iz sedamdesetih, osamdesetih godina. Peten, Kvisling, Antonesku, Tiso, Ante Pavelić neće dobiti spomenik, novi mađarski režim pak ima istaknutu ulogu u izlivanju bronzanih kipova Hitlerovih saveznika. Mađarska politika klizi udesno, sve oštrije zaokreće udesno, na delu je domino-efekat, brisanje jedne zabrane ruši, briše sledeću. A u Orbanovom i u Fidesovom životu nazočno je klizanje od radikalnog liberalizma prema radikalnom nacionalizmu. Posve je verovatno da bi vođa broj jedan rado primio u svoj tabor glasače ultradesnog Jobika i poneke njegove, preletanju sklone kadrove, jer ne može dozvoliti da jedna pored druge bujaju i cvetaju dve desnice; onaj ko je poslušan, može da ostane, onaj ko se duri, neka nestane. Sve do sada sa svima je izašao na kraj, ali ovo sadašnje neofašističko društvo će se pokazati kao tvrd orah. Sa Jobikom protiv Evrope, a s Evropom protiv Jobika. I ako postoji jedna velika desničarska stranka, jasno je da ona treba da vlada, jer su sve druge kombinacije nakazne, bolesne i anacionalne. A da se ona zločinačka levica vrati na vlast, pravi je nonsens, odmah bi uvela u vrhove vlade elemente sa sumnjivim vezama u inostranstvu, njih treba jednom za svagda iskorenti, satreti na razne načine, kako god je moguće. Premijer se uglavnom slaže s idejama njemu podređenih, utoliko pre, što ovi s njegovih usana čitaju reči. U Evropi je Mađarska jedina zemlja u kojoj nije povučena jasna granica između desnog centra i ekstremne desnice, što je u skladu s hegemonističkim težnjama nove klase i slepačke ravnodušnosti većine prema novouspostavljenom sistemu vrednosti.

Vrednovanje jedne misli u pokušaju

Preporučujem jednu značajnu i zbog njene originalnosti s moje strane visoko cenjenu knjigu svim čitaocima koji se zanimaju za novume u oblasti socioloških analiza. Knjiga nosi naslov: Mađarski polip – Postkomunistička mafijaška država. Osnovna ideja ove knjige je, zapravo, teza sociologa Balinta Mađara, člana nekadašnje demokratske opozicije, jednog od osnivača stranke Saveza slobodnih demokrata, bivšeg ministra za obrazovanje i kulturu. O onome što se danas dešava u Mađarskoj, strani posmatrači ne znaju šta da misle, u svojoj nedoumici koriste tehničke termine, klišee, komparacije, i to je činio, to čini i većina mađarskih intelektualaca, uključujući i moju malenkost, koja se poistovećuje s vrednostima zapadne, odnosno liberalne demokratije. Vrlo sporo se dolazi do saznanja da je današnji sistem vladavine u Mađarskoj svojevrsni unikat, da nije kopija, niti degenerisana, bolesna varijanta liberalne demokratije, već njena suprotnost, ostvarenje jedne posve drugačije ideje – ono sa čim danas imamo posla u Mađarskoj nije usputno batrganje, nego je sam cilj puta. I zbog toga, svaka nada u korekciju ovog skretanja bila bi naivna kratkovidost i neodgovornost prema suštini Evropske unije, prema ideji pluralne demokratije. Teza Balinta Mađara glasi: danas je u Mađarskoj na delu postkomunistička mafijaška država. Za ovaj model je karakteristična istovremena, zajednička koncentracija vlasti i lične imovine, što nije istočnjačka regresija zapadnjačkog modela, već sistematsko sprovođenje plana desno orijentisanog populističkog režima Viktora Orbana, pobednika na parlamentarnim izobrima 2010. godine. Reč je o svojevrsnom kiparstvu, o uobličavanju društva dletom i čekićem, o stvaranju jedne nove klase. Fides, stranka mladih demokrata, pod vođstvom i pod vlašću predsednika Orbana nije ni nameravala da vrati od strane komunista nacionalizovani kapital njegovim izvornim vlasnicima ili njihovim naslednicima, već da posredstvom svojeručno proizvedenih zakona prisvoji ta dobra, da ih kao čarolijom pretvori u svoje vlasništvo, i to ne samo u statusu vlasnika od države nezavisnog civilnog građanina, već kao trajnog posednika političke vlasti. Komunisti su nacionalizovali kapital, Hitler je pak rekao da će on nacionalizovati kapitaliste, ali i na ovaj i na onaj način državna vlast i lična svojina nisu bile razdvojene.

Preveo i priredio Arpad Vicko