 onomad – negde je pročitala – poznanica, inače iz pčelarske porodice – PEDESET GODINA POSLE NESTANKA PČELA, NESTAJE I ŽIVOT NA ZEMLJI.){kind=link}
Kaže (mi) onomad – negde je pročitala – poznanica, inače iz pčelarske porodice – PEDESET GODINA POSLE NESTANKA PČELA, NESTAJE I ŽIVOT NA ZEMLJI.
piše: Božidar Andrejić
Ne verujem u predskazanja, mada znam da već godinama traje masovnije ili manje masovno ugibanje pčela, pa je otuda ovo možda i naučna hipoteza, ne ostvarila se! Ali, ova opaska podsetila me na jedno davno predskazanje („takO je pisano“) koje se pred našim očima ostvaruje.
Jedna od legendi početka mog svesnog detinjstva, lucidna i plemenita komšinica aba-Kosa, snabdevena teglom sa pijavicama umesto lekova za pritisak, često je ponavljala, ja zapamtio: „izišo svet na kraj. Će zavlada žuta rasa, a u nesetnu voćku ima da uiđe crv.“ (nesetan – svaki, i onaj čije ime nismo nikad čuli.)
Često sam se vraćao ovim rečima, više kao zanimljivosti, bez obzira što se kao prognoza malo-pomalo ostvarivala pred našim očima. Iskreno, uvek sa malim podsmejkom. Naime, znak, ma, ne – razlog smaka sveta („izišo na kraj“!) bio je – jer su „žene počEle da krate suknje iznad kočice“. Dakle, suknje po selu su još bile mahom ispod kolena, ali nisu sezale više „kako se vAljA“ do ispod „kočičke“ (gležnja).
Gde je ona čula ili pročitala o onom što se sad zove „ekonomska ekspanzija Kine“, put svile bio sam mali da proveravam, a nejasna je i veza između ženskog modnog morala, tek vidimo – ako žuta rasa nije još prevladala, možda „će prevlada“.
Ali, da je u svaku voćku (i povrćku uišo crv, nepobitno je – ništa ne uspeva bez prskanja, brendirane jabuke, pre nego što se oberu i impregniraju, zaboravio sam kojom hemikalijoom, prskaju se najmanje 25 puta. Crv „uišo“ i u crni luk, u sve.
A herbicidi i insekticidi, ipak ne ubijaju selektivno, samo one štetočine protiv kojih su, navodno, izmišljeni. Ubijaju i druge. Naročito u zemlji u kojoj pretežni deo prskača ne praavi razliku između mililitra i decilitra, gde se količine mere rakijskim, vinskim i čašama od jogurta. Gde se, kaže mi agrostručnjak još uvek u vodu krkaju hemikalije da rastvori budu što jači, a poštovanje uputstava i karenci („a, kakvo je pa to – karenca“?) srazmerno se smanjuje idući „od severa ka jugu zemlje“ i idući od „agroindustrijskih firmi ka manjim i individualnim proizvođačima“.
I – dođosmo do pčela. Već decenijama ugibaju! Pčele ubijaju, zar ne!? Ne samo pesticidima, ubijamo ih vazduhom, borskim i obrenovačkim i smederevskim dimom, nedostatkom, ma, ne nedostatkom, apsolutnom već nestašicom zdrave vode… Gde je ono vlažno kamenje, ona mahovina u rekama i potočićima sa kojih one najradije piju.
Vidim da će se ovaj tekst nastaviti, ali da sad kažem – uveren sam da u poruci moje pčelarske poznanice stoji relativno tačna prognoza. Čuo sam je ovako eksplicitnu samo nedelju dana pre nego što su najave/dokazi izbili pred moje, naše i oči čitavog sveta. U samoniklom parku u Medaku III u samo tri dana između otpadaka, kesa, bačenih maski naišao sam na leševe četiri vrane. Razorni, novi, evropski tornado opustošio je južnu Moravsku. U prestonici gde se planira urnisanje makiškog vodopolja opasno je zafalilo pitke vode, dok su trafo-stanice gorele od preopterećenosti. I neodržavanja. U Vražogrncu šakali u dva navrata, žedni u bezvodici, pocepali „kappokap-creva“ u jednom voćnjaku…
A, sve je povezano, otkrila nam (i) korona…