Filmski prikazi masovnih smrti, razaranja i najnezamislivijih katastrofa svojim mračnim idejama donose pred gledaoce ostvarenje najgorih košmara, a to se mnogima dopada.
Naravno, filmovi koji na različite načine slikaju Zemljin sudnji dan mogu biti zabavni, ali u čemu je pravi razlog njihove velike popularnosti – iznova i iznova, iako skoro svi liče jedni na duge. Sociolog Džon Hups sa Univerziteta u Kanzasu smatra da u ovom slučaju ljude privlači nešto drugo, a ne puka zabava.
"Mislim da ove kolektivne katastrofe služe nizu različitih funkcija", kaže Hups.
"Ona udaljavaju čoveka od straha od smrti. Bizarno je, ali za ljude je utešna pomisao da će iskusiti katastrofu sa osobama koje vole, odnosno da neće umreti sami."
Profesor sa Univerziteta u Oregonu, Ričard Mičel, objašnjava da postoji još jedan eskapistički momenat u našoj privrženosti apokalipsi.
"U pitanju je predstavljanje budućnosti u kojoj naš kompleksni svet postaje jednostavan", kaže Mičel.
"Osim toga, apokalipsa je uvek rezervisana za ‘Drugog’. Mala grupa ljudi uvek uspe da preživi globalnu katastrofu koja se događa oko njih, pa se publika identifikuje sa njima, a ne sa ostatkom koji je pogođen tragedijom. Osim toga, samo ljudi sa čvrstim moralnom kodeksom i velikom hrabrošću prežive ovakve scenarije. To heroje vodi novom, boljem, jednostavnijem načinu života", objašnjava Mičel.
"Kada se oko vas svet raspada, sve ostalo postaje nevažno. Više ne morate da brinete o svim oni odgovornostima i mukama svakodnevnog života", kaže Hups.
Filmovi o katastrofama dopuštaju publici da pobegne u svet u kome sve što ih u njihovom realnom životu brine, više nema nikakvo značenje. Sve postaje stvar preživljavanja, a to je koncept koji će mnogima delovati privlačno.
