Jedini način da osoba se osolobodi i prevaziđe neki strah (strah od visine, zatvorenog prostora, napada panike, strah od igle i sl.) je da se suoči sa njim i pusti ga da prođe. To je lako reći ali ne tako lako učiniti naročito ako je osoba dugo u strahu. Tačno je da nije lako ali isto tako je tačno da nije ni teško. Najteže je probiti led i uraditi to prvi put. U ovom tekstu govoriću o jednoj prepreci koja ljude sprečava da se prepuste strahu i na taj način ga se oslobode. Ta prepreka leži u nepravljenju razlike između tolerisanja i trpljenja straha. Reč o važnoj kvalitativnoj razlici.
Trpljenje straha
Osoba koja ima neki hronični strah (poput fobije ili napada panike) obično izbegava situacije u kojima oseća taj strah, bori se sa strahom ili ga trpi kada ne može tako lako da ode iz situcije u kojoj oseća taj strah. Trpljenje straha podrazumeva istovremenu izloženost strahu (doživljaju straha koji uključuje telesne simptome i strašne misli) i borbu sa njim, odnosno nastojanje da se strah zaustavi ili minimizuje. Ovde je reč o stanju unutrašnjeg konflikta gde osoba trpi neprijatnost. Sama neprijatnost koju osoba oseća (koja može biti prilično intenzivna) nije rezultat izlaganja strahu već borbe sa njim. Osoba može da trpi strah satima i obično se nakon toga oseća veoma iscrpljeno i umorno. Osećaj umora i iscrpljenosti nije posledica straha već borbe sa njim. Trpljenje predstavlja neuspeli pokušaj da se strah obuzda i zauzda, ali pošto to nije moguće trpljenje i borba sa strahom traju sve dok strah sam od sebe ne prođe. Strah u nekom momentu prođe zato što osoba ode iz situacije za koju vezuje strah a ne zbog borbe. Paradoksalno borba sa strahom produžava njegovo prisustvo i dovodi do neprijatnosti i osećaja telesne i mentalne iscrpljenosti.
Tolerisanje straha
Sa druge strane tolerisanje straha podrazumeva skroz drugačiji pristup. Osoba koja toleriše strah ona se izlaže strahu, ne beži iz situacije, ne pokušava da strah kontroliše, zauzda, obuzda ili zaustavi telesne simptome straha. U tom slučaju strah se javlja i prolazi poput talasa, koji uključuje telesne manifestacije koje prolaze brzo. Ako se osoba u potpunosti prepušta strahu bez nastojanja da ga kontroliše ili obuzda, strah i njegove manifestacije obično straju oko 60 do 90 sekundi. Nakon minut do minut ipo strah prolazi i osoba se ne oseća umorno niti iscrpljeno već rasterećeno i smireno. Strah sam po sebi nikada ne stvara iscrpljenost. Tolerisanje straha je zapravo njegovo prihvatanje bez borbe što dovodi do toga da strah prođe i u budućnosti se javlja sve ređe i ređe dok na kraju skroz ne isčezne. Tolerisanje straha je jedini zdrav i ispravan pristup koji osobu vodi ka trajnom prevazilaženju straha.
Šta osobe najčešće sprečava da tolerišu strah?
Strah od straha. Strah od straha, odnosno strah od suočavanja sa strahom glavna je prepreka ka prevazilaženju straha.
U osnovi straha od straha su neka od disfunkcionalnih uverenja:
- Strah je opasan i ja moram da ga zaustavim da mi ne bi pozlilo (da ne bih dobio srčani udar, moždani udar, pao u nestvest, ugušio se i sl.)
- Ne smem da se prepustim strahu jer bih mogao da izgubim kontrolu ili poludim
- Ja ne smem imati strah jer to znači da sam slabić (gubitnik, manje vredna osoba, poremećena osoba i sl.)
- Ako se prepustim strahu osetiću užasnu neprijatnost koju neću moći da izdržim
- Ako ne zaustavim strah znači da će mi se on stalno vraćati a to će me onemogućavati da normalno funkcionišem
- Moram da kontrolišem strah u prisustvu drugih ljudi jer ako neko primeti da se plašim misliće da sam poremećen/na (ili će me ismevati, sažaljevati, kritikovati, odbaciti i sl.)
- Moram da zaustavim strah jer ako se prepustim strah će postajati sve jači i ja na kraju to neću podneti.
Ovde jer reč o tipičnim uvrenjima koje osoba ima i koja je sprečavaju da se prepusti strahu. Osoba može imati sva ova uverenja, samo neka od njih ili neka slična. Ova uverenja ne samo da su disfunkcionalna već nisu u skladu sa realnošću.
Alternativa navednim uverenjima su racionalna uverenja:
- Strah nije opasan i ne može ugroziti funkcionisanje mog tela ni na koji način
- Smem da se prepustim strahu jer čak i kada osećam jak strah ja imam kontrolu, strah ne dovodi do gubtika kontrole
- Ja prihvatam i volim sebe čak i sa strahom, to što se plašim ne govori ništa o meni kao osobi
- Ako se ne borim sa strahom strah će brže proći i osećaću se manje neprijatno
- Mogu da se prepustim strahu sada i u budućim situacijama jer to će dovesti do toga da se plašim sve manje i manje i da strah brže prolazi
- Drugi ljudi ne obraćaju preterano pažnju na moja osećanja, čak i da primete da se plašim to ne znači da će misliti nešto loše o meni kao osobi
- Ako se prepustim strahu on će proći i neprijatnost će prestati
Cilj terapijskog procesa je da osoba svoja disfunkcionalna uverenja zameni funkcionalnim i na taj način otkloni sve prepreke da se suoči sa strahom. Kada osoba usvoji novi set uverenja ona je spremna da strah toleriše umesto da ga trpi i bori se sa njim. Suočavajući se sa strahom i primenjujući ovaj novi pristup osoba se sigurno oslobađa straha.
Autor: Dr Vladimir Mišić, psiholog i psihoterapeut/ Vaš psiholog
