U srednjem veku su za pravljenje knjige bile potrebne godine. Pisari bi, nadnešeni nad svoje radne stolove, samo uz prirodno svetlo – sveće su bile previše riskantne za knjige – provodili sate i sate svakog dana, ručno ispisujući slova, pazeći da nikada ne naprave grešku. Biti prepisivač, napisao je jedan pisar, bilo je bolno: “To gasi svetlost u očima, savija leđa, sabija utrobu i rebra, stvara bol u bubrezima i iznurenost u celom telu.”
Uzevši u obzir ekstremni napor koji se ulagao u pravljenje knjiga, njihovi vlasnici i pisari su bili i te kako podstaknuti da ih zaštite. Koristili su jedinu moć koju su imali: reči. Na početku, ili na kraju knjige, vlasnici i pisari bi ostavljali dramatične kletve, kojima se lopovima pretilo bolom i patnjom ukoliko ukradu ili oštete njihovo blago.
Nisu oklevali da koriste najgore kazne za koje su znali – ekskomunikacija iz crkve i užasna, bolna smrt. Ukradi knjigu, i bićeš prepolovljen demonskim mačem, primoran da žrtvuješ svoje ruke, oči će ti biti iskopane, ili ćeš skončati u “paklenim vatrama i sumporu”.
“Ove kletve su bile jedina stvar koja je štitila knjige”, kaže Mark Drogin, autor knjige “Anatema! Srednjovekovni pisari i istorija knjiških kletvi”. “Na svu sreću, to se događalo u vreme kada su ljudi zapravo verovali u njih. Ako iščupaš stranicu, umrećeš u agoniji. Ne biste baš da rizikujete s tim.”
Droginova knjiga, objavljena 1983, najtemeljniji je pregled književnih kletvi ikada sakupljen. Drogin, crtač stripova i dizajner vizit-karti, išao je na kurs iz gotičkih slova i postao potpuno opčinjen srednjovekovnom kaligrafijom. Dok je istraživao svoju prvu knjigu, naleteo je na kletvu u njoj; kako je otkrivao sve više i više, među skrivenim fusnotama u knjigama pisanim u XIX veku, njegova kolekcija je toliko narasla da je uključivala i kletve iz antičke Grčke i vavilonske biblioteke, pa sve do renesanse.
Za istoričare, te kletve su bile kurioziteti, ali za Drogina to su bili dokazi koliko su knjige bile važne srednjovekovnim pisarima i učenjacima, u vreme kada su i najelitnije institucije imale možda svega nekoliko desetina knjiga.
Kletva ekskomunikacije – anatema – bila je jednostavna. Drogin je našao mnoštvo primera kratkih kletvi, koje su posao zastrašivanja radile veoma brzo. Na primer:
Si quis furetur,
Anathematis ense necetur.
(Ko knjigu ukrao bude,
neka mu mačevi anateme sude.)
Ukoliko bi pisar hteo da zaista bude shvaćen ozbiljno, uputio bi sledeću pretnju – “anathema-maranatha”, gde ova druga reč znači “naš Gospod je stigao”, a služila je da intenzivira osnovnu pretnju ekskomunikacijom. Ali kletve su ponekad bile mnogo, mnogo kompleksnije. “Najbolje pretnje su one koje ti zaista stave do znanja, u detalje, kakav te fizički bol čeka. Što je pisar kreativniji, detalji će biti delikatniji”, kaže Drogin. Ovo je jedan primer zamišljene smrti lopova:
“Ako iko uzme ovu knjigu, neka umre smrću; neka ga isprže u tiganju; neka na njega padnu bolesti i groznice, neka ga slome na točku i obese. Amin.”
Ponekad su bili još detaljniji:
“Onom što ukrade, ili uzajmi a ne vrati, ovu knjigu od vlasnika njenog, u ruci neka mu se u zmiju pretvori i iskida ga. Neka ga strefi paraliza i sve njegove članove. Neka usahne u bolu, za milost preklinjući, i neka nema prestanka agonijama njegovim, dok se ne raspadne. Neka mu knjiški crvi oglođu iznutrice u znak Crva koji nije umro, i kada na kraju ode po konačnu kaznu svoju, plamen pakla neka ga uzme zauvek.”
Droginova knjiga ima na desetine kletvi u sebi, a sakupio je barem još toliko za drugo izdanje, koje nikada nije objavio. U njegovom primerku knjige, još uvek ima vrećicu sa antičkim karticama, prepunim knjiških kletvi.
Sakupljajući ove kletve, Drogin je počeo da otkriva ponavljanja. Nisu svi pisari bili dovoljno kreativni da smisle svoje. Ukoliko vam je potreba dobra, temeljna kletva, koja će da posluži u bilo kojoj situaciji, pokušajte sa jednom popularnom. Dosta toga je pokriveno njome, pa iako nije toliko preteća kao knjiški crvi koji glođu utrobu, ipak će obaviti posao:
“Neka onaj ko ukrade ili otuđi ovu knjigu, ili je unakazi, bude odstranjen iz tela crkve i neka ga smatraju prokletim.”
Sara Laskov
Preveo: Danilo Luči, Glif