Pisac En Morgan je sebi postavila izazov – da u roku od samo jedne godine pročita po jednu knjigu iz svake zemlje sveta. Bio je to izazov veći nego što je mogla i zamisliti.
Često sam o sebi mislila kao o prilično kosmopolitskom biću, ali moje police s knjigama kazivale su mi drugačiju priču. Osim nekoliko indijskih romana i čudnih australijskih i južnafričkih knjiga, moja kolekcija naslova se sastojala od britanskih i američkih naslova. Što je još gore, jedva da sam ikada i takla nešto što je bilo prevedeno. Moje čitanje je bilo ograničeno na priče autora sa engleskog govornog područja.
Dakle, početkom 2012, sam sama sebi postavila izazov da pokušam da za godinu dana pročitam knjigu iz svake zemlje, svih 195 od članica UN plus jednog bivšeg člana (UN, Tajvan), ne bih li doznala šta sam sve propuštala.
Bez ideje kako da pronadjem gotovo 200 knjiga za koje sam sumnjala da ću ih naći na policama knjižare iz svog komšiluka, odlučila sam da pozovem u pomoć čitaoce širom planeté. Napravila sam blog pod nazivom ‘Godina čitanja sveta’ i uputila apel za sugestijama oko naslova koje sam mogla da pročitam na maternjem engleskom.
Odziv je bio neverovatan. Pre nego što sam uopšte mogla i da zamislim, ljudi širom planete počeli su da me kontaktiraju dajući ideje i nudeći pomoć. Neki su mi poslali knjige. Drugi su proveli sate sate istražujući ono što me zanima. Pored toga, nekoliko pisaca poput Turkmenistanca Aka Velsapara ili panamskog pisca Huana Davida Morgana poslalo mi je neobjavljene prevode svojih romana, pruživši mi tu izuzetnu priliku da pročitam nešto što je inače nedostupno za 62% Britanaca koji govore engleski. Čak i sa takvim izuzetnim timom bibliofila koji me je podržavao, međutim, pronalaženje knjiga nije išlo lako. Za početak, sa prevodima – koji čine samo oko 4,5 odsto književnih dela objavljenih u Velikoj Britaniji i Irskoj – pronalaženje engleskih verzija knjiga koje su mi trebale išlo je teško.
Male države
Ovo je posebno tačno za frankofonske i luzofonske (zemlje u kojima se govori portugalski) afričke zemlje. Ima veoma malo toga u ponudi iz država kao što su Komorska ostrva, Madagaskar, Gvineja Bisao ili Mozambik – u nekoliko slučajeva morala sam da se oslonim na neobjavljene rukopise. A kada je reč o maloj naciji-ostrvu kao što je to Sao Tome i Principe, ostala bih zaglavljena: bez tima volontera u Evropi i SAD, koji mi je preveo knjigu pripovetki tamošnjeg pisca Olinda Beja, ne bih imala ništa.
Tu su zatim bila mesta gde se priče retko zapisuju. Ako ste zabasali na Maršalska Ostrva, na primer, vrlo je verovatno da bi ste pre zatražili dozvolu lokalnog iroija (šefa) kako biste čuli priču nekog od tamošnjih pripovedača nego što biste kupovali knjigu. Slično tome, u Nigeru, legende su po tradiciji bile rezervisane za griote (eksperte za usmeno kazivanje) i muzičare, koji su podučavani ondašnjim predanjima od svog najranijeg detinjstva. Pisane verzije njihovih fascinantnih nastupa su retke i mogu da dočaraju samo deo iskustva koje možemo steći slušajući ih i gledajući.
I kao da to nije bilo dovoljno, politika me je bacila u dodatne zamršene izazove. Rađanje Južnog Sudana 9. jula 2011 – iako radostan događaj za njegove građane koji su preživeli decenije građanskog rata – postavilo je neku vrstu neobičnog izazova. Bez puteva, bolnica, škola ili osnovne infrastrukture, bilo je malo verovatno da je šest meseci stara zemlja imala vremena i mogućnosti da objavi neko delo od svog nastanka. Da nije bilo lokalnog kontakta koji me je upoznao sa piscem, Džulijom Duani, koja mi je ñapisala dogovorenu kratku priču, možda bih bila prisiljena da uhvatim avion za Džubu i pokušam da nadjem nekoga da mi uživo ispriča priču.
Sve u svemu, traženje priče poput ove uzelo mi je jednako vremena koliko čitanje i blogovanje. Bio je to zadatak teško uklopiv u uobičajene poslovne obaveze, i bilo je mnogo noći kada sam sedela krmeljivih očiju do u sitne sate ne bih li osigurala ostvarenje svog cilja, da pročitam jednu knjigu na svakih 1.87 dana.
Mentalni prostor
Ali, trud se isplatio. Kako sam išla svojim putem kroz književne pejzaže planete, dešavale su se izuzetne stvari. Daleko od jednostavnog putovanja iz fotelje, otkrila sam da polako počinjem da nastanjujem mentalni prostor pripovedača. U društvu butanskog pisca Kunzanga Čodena nisam bila samo u poseti egzotičnim hramovima već sam ih videla i očima lokalnog budiste. Transportovana zahvaljujući mašti Galsana Činaga, lutala sam kroz misli koje okupiraju dečaka pastira u Mongoliji u planinama Altaj. Sa Nu Nu Jijem kao mojim vodičem, doživela sam verski praznik u Mjanmaru iz perspektive transrodnog medijuma.
U rukama talentovanih pisaca otkrila sam da mi je ova gomila knjiga nudila nešto čemu bih se mogla nadati da ću doživeti samo u vrlo retkim slučajevima: vodile su me kroz misli ljudi koji žive daleko od mene, pokazavši mi svet kroz njihove oči. Moćnije od hiljadu novinskih izveštaja, ove priče ne samo da su mi otvorile um za osnovno razumevanje života na drugim mestima, već su mi otvorile i srce za načine na koje ljudi mogu da osećaju.
A to je, zauzvrat, učinilo da promenim mišljenje. Kroz čitanje priča koje su sa mnom podelili ljudi iz knjiga koje potiču sa svih strana sveta, shvatila sam da nisam izolovana osoba već deo mreže koja se protezala širom planete.
Jedno po jedno, imena zemalja na listi, koja je počela kao intelektualna vežba na početku godine transformisala su se u živa mesta puna smeha, ljubavi, besa, straha i nade. Zemlje koja su mi nekada izgledale egzotično i daleke postale su mi bliske i poznate – mesta sa kojima mogu da se saživim. U najboljem slučaju, naučila sam da je fikcija ono što svet čini stvarnim.
T.J. BiF