Aleksandar Jakovljev-Pogled na ruševine Palmire
Zenobija se, prema mišljenju mnogih, pokazala kao hrabrija od supruga. Bila je najplemenitija žena Istoka. Lice joj je bilo tamnoputo, oči crne i moćne na kakve se retko nailazilo, duh joj je bio božanski silan, a lepota neverovatna.
Osnovno zanimanje stanovnika Palmire, ljudi mešanog aramejskog i arapskog porekla, bila je trgovina koja im je s vremenom donela zavidno bogatstvo. Grad se nalazio u oazi na pola puta između Eufrata i sredozemne obale i bio je prvo veće naselje na koje su nailazili trgovački karavani na poznatom Putu svile. Ako su dolazili s Istoka, put im se tu račvao na severozapad prema Maloj Aziji i dalje prema Evropi ili na jug prema Egiptu. U povratku, Palmira je bila najvažnije mesto za utovar robe prodavane na istoku. Bilo da su dolazili ili odlazili, trgovci su tamo morali da plate različite namete neophodne za nastavak putovanja. Datum pripajanja Palmire Rimskom carstvu nije tačno utvrđen, ali se njen procvat poklapa s vremenom rimske vladavine.
Sredinom 3. veka nastupila je najveća kriza u rimskoj istoriji. Hroničar Orosije zabeležio je da su narodi koji su do tada boravili na granicama napali Carstvo sa svih strana: „Germani su nagrnuli preko Alpa, upadajući u Reciju i svu Italiju zapadno od Ravene. Alemani su poharali galske provincije, pa su i oni prešli u Italiju. Navala Gota razrušila je Grčku, Pont i Aziju, prekodunavska Dakija zauvek je izgubljena. Kvadi i Sarmati harali su panonskim provincijama. Ostali Germani opljačkali su Hispaniju i osvojili je. Persijanci su zaposeli Mesopotamiju i sasvim opustošili Siriju. U brojnim provincijama sada su na ruševinama velikih gradova preostala samo bedna i beznačajna staništa koja još nose njihova imena i spomen na njihovu nesreću.”
Zavera nepoznatih
Kriza na Istoku dostigla je vrhunac 260. godine nakon katastrofalnog poraza koji je Šapur (241–272), vladar sasanidske Persije, naneo caru Valerijanu (253–259) u bici kod Edese. Ovaj događaj odjeknuo je širom antičkog sveta, jer nikada pre toga rimski vladar nije pao u zarobljeništvo. Previranja na istočnoj granici odrazila su se i na položaj Palmire. Polovinom 3. veka jedan čovek nametnuo se kao nezvanični vladar ovog trgovačkog grada. NJegovo ime bilo je Septimije Odenat (?–266/268) koji se, na pojedinim natpisima iz vremena posle bitke kod Edese, naziva konzulom i gospodarom. Kao vernom savezniku, Rimljani su mu poverili odbranu Palmire i širokih pustinjskih oblasti prema granici sa Persijom.
Palmira je, začudo, zadržala izvestan stepen nezavisnosti u vojnim poslovima. NJenim građanima data je retka povlastica da sami vrbuju, uređuju i izdržavaju svoju vojsku. Moguće je da su se posle povlačenja iz Persije pod Odenatovu komandu stavile i neke jedinice poražene rimske vojske. Prvu ozbiljniju vojnu pobedu postigao je upravo 260. godine, negde između Zeugme i Samostate, kada je napao Šapurove trupe koje su se vraćale u Persiju natovarene ratnim plenom. Ovaj okršaj doneo je Odenatu zasluženu slavu oslobodioca Sirije. Pošto je zauzeo nekoliko gradova koji su pripadali Persijancima, on je dva puta opsedao sasnidsku prestonicu Ktesifon, oba puta se vrativši u Palmiru još bogatiji. Narednih nekoliko godina nisu ga ometali ni rimski saveznici ni persijski neprijatelji.
Između 266. i 268. godine Odenata i njegovog najstarijeg sina i naslednika Herodijana neočekivano su ubili nepoznati zaverenici. Vizantijski hroničar Georgije Sinkel zabeležio je da je zavera ugušena u krvi i da je potom sva vlast nad Istokom prešla u ruke Odenatove udovice Zenobije (oko 240–?). „Odenat je bio žestok ratnik”, zabeležio je hroničar „dok se njegova žena Zenobija, prema mišljenju mnogih, pokazala kao hrabrija od supruga; zaista, među svim ženama Istoka bila je najplemenitija. Lice joj je bilo tamnoputo, oči crne i moćne na kakve se retko nailazilo, duh joj je bio božanski silan, a lepota neverovatna. Zubi joj behu tako beli da su mnogi mislili da ima biserje umesto zuba. Glas joj je bio zvonak i snažan poput muškog”.
Herbert Smalc- Zenobijin poslednji pogled na Palmiru
Kleopatrin potomak
Nova vladarka je preuzela vlast bez oklevanja, kao regent svog i Odenatovog maloletnog sina Vabalata (266/268–272). U ovom poduhvatu bila je promišljena i na najbolji način je obavila ono što je naumila. Najverovatnije je u nasledstvo primila ne samo Palmiru nego i provinciju Siriju i delove Mesopotamije, koje je pod svojom vlašću držao Odenat neposredno pre nego što je ubijen. Mir na granici sa Persijom i zauzetost Rima unutrašnjim sukobima i upadima varvara omogućili su Zenobiji da svoju vlast nametne okolnim zemljama.
Kraljica Palmire poslala je oko 270. godine vojskovođu Zabdu u pohod na rimsku provinciju Arabiju. Zabdina vojska se posle pokoravanja Arabije spustila dolinom reke Jordan i izbila na granicu Egipta, pokorenog tokom 271. godine. Zenobija kao da je posebno težila da svoj uticaj proširi na ovu bogatu rimsku provinciju iz koje su, kako je tvrdila, poticali njeni preci. Istorijski izvori navode da se razmetala kako potiče od roda Ptolemeja. Ona je svojim karakterom i delima zaista podsećala na poslednju vladarku Egipta, Kleopatru VII, koja joj je u mnogo čemu bila uzor.
„Živela je u kraljevskoj raskoši. Prema persijskim običajima ukazivano joj je poštovanje i gozbe je priređivala kao persijski kraljevi; ali se na javnim skupovima pojavljivla poput rimskih careva, noseći kacigu ovijenu purpurnom trakom, na koju je bilo okačeno drago kamenje… Često je jahala konja, priča se, štaviše, da je hodala zajedno sa svojim pešadincima tri do četiri milje. U lov je išla sa strašću jednog Hispanca. Umela je dobro da popije zajedno sa svojim vojnim zapovednicima…) Na njenim gozbama služilo se iz zlatnih sudova ukrašenih draguljima, pa je čak koristila one koji su nekad pripadali Kleopatri.”
Osim grčkog, aramejskog i latinskog, Zenobija je govorila i egipatski jezik, a na njenom dvoru boravili su neki od najobrazovanijih ljudi onog vremena. Uspeh kraljice Palmire bio je obeležen vojnim pobedama, ponovnim uspostavljanjem prekinutih trgovačkih puteva, političkom i verskom trpeljivošću. Ipak, bilo je samo pitanje vremena kada će neki vladar Rimskog carstva pokušati da je zaustavi silom oružja.
Kada je Lucije Domicije Aurelijan (270–275), rodom iz Sirmijuma, uz pomoć mačeva dunavskih legija došao na vlast, malo toga je upućivalo da će baš on prekinuti uzurpaciju carske vlasti na Istoku. Prve dve godine svoje vladavine Aurelijan je bio prisiljen da odbija upade germanskih plemena, savladao je nekolicinu uzurpatora i ugušio pobunu u samom Rimu. Pošto je umirio zapad, obavivši sve potrebne pripreme, u proleće 272. godine pošao je na istok, prema Palmiri.
Šarada posle poraza
Zenobija je bila na vreme obaveštena o Aurelijanovim namerama. Kako više nije bilo potrebe za pretvaranjem ili političkom proračunatošću, na novcu koji je 272. godine u njeno ime kovan prikazana je kao Septimija Zenobija Avgusta, rimska carica. Aurelijan je u međuvremenu napredovao gotovo bez otpora, jer se predstavljao kao oslobodilac, a ne kao osvajač, pa su maloazijski gradovi bez borbe otvarali kapije i iskazivali mu poštovanje. Rat sa Rimom postao je neizbežan i Zenobija je to dobro znala.
Antiohija, najveća i najznačajnija metropola ovog dela antičkog sveta, bila je prvi cilj Aurelijanovog pohoda. Zenobija je rasporedila vojsku u dolini reke Oront, nešto severnije od Antiohije. Ravnica je izuzetno pogodovala načinu borbe klivanara, teško oklopljenih konjanika Palmire. Ime su dobili po maloj logorskoj pećnici u kojoj su vojnici tokom pohoda pripremali obroke, jer je oklopljenim jahačima i konjima vrućina bila najveći neprijatelj. U borbi su koristili duga koplja za udar, bojne sekire, topuze i mačeve a, prema potrebi, luk i strele. Jurišu ove konjice niko nije mogao da se odupre, pa ni dobro uređeni rimski legionari.
Aurelijan je zato svoju pešadiju ostavio na suprotnoj obali Oronta. Naredio je da se rimski konjanici povlače pred Palmiranima, sve dok ove vrućina i težina oklopa ne izmore i navedu ih da odustanu od gonjenja.
„Ratno lukavstvo u potpunosti je uspelo”, zabeležio je Zosim, „zato što su se konjanici čvrsto držali naređenja koja su dobili od cara. Kad su zapazili da su se njihovi neprijatelji zamorili, te da im konji jedva stoje na nogama, a kamoli da se kreću, oni povukoše uzde svojih konja.Okrenuli su se i jurišali na njih, gazeći ih dok su ovi padali sa konja. Usledio je neuređeni pokolj, neki (Palmirani) padoše od mača, a neki postradaše od svojih i protivničkih konja.”
Zenobija je za poraz saznala boraveći u Antiohiji. Ishod bitke nije pokolebao vladarku Palmire koja se pretvarala da je njena vojska odnela veliku pobedu. Širila je glasine da su njene vojskovođe zarobile Aurelijana. Kao da se odigravala neka pozorišna predstava, izabrali su nekog bradatog čoveka koji je nalikovao stasom na cara i proveli ga kroz grad kao da je Aurelijan pao u zarobljeništvo. Ova šarada dala je Zenobiji dovoljno vremena da se s pratnjom neopaženo iskrade iz Antiohije. Preostala vojska Palmire, koja je logorovala pod gradskim bedemima, pod okriljem noći uputila se na jug, prema Emesi.
(Ne)pristojna ponuda rimskog vladara
Iako poraženi, Zenobijni ratnici još su bili opasni protivnici. Palmirska konjica bila je iskusnija i nadmoćnija od rimske, posebno zbog i dalje velikog broja klivanara. NJeni vojni zapovednici nisu izgubili duh i užurbano su obavljali poslednje pripreme za predstojeću bitku u neposrednoj blizini Emese. Ako je verovati Zosimu, vojska Palmire i njenih saveznika imala je 70.000 ratnika, mada je ovaj broj sigurno preuveličan. Zenobijini ratnici su se, kao i u prethodnoj bici, rasporedili u ravnici pogodnoj za manevrisanje konjice. Aurelijan je ovog puta prihvatio izazov rasporedivši celu vojsku, s konjicom ispred pešadije.
Na početku okršaja zapovednici rimske konjice pokušali su da primene isto ratno lukavstvo koje im je nedavno donelo pobedu. Ovog puta činilac iznenađenja u potpunosti je izostao. Većina rimskih konjanika nastradala je kad su njihovi odredi rasuti udarom klivanara. Uvereni da su već ostvarili pobedu, palmirski konjanici raštrkali su se progoneći poražene protivnike. Zbog toga su se previše približili zbijenim redovima rimske pešadije, koja je tada na sebe preuzela teret bitke.
„Uočivši da su Palmirani napustili uređeni bojni poredak kada je njihova konjica pošla u gonjenje, opkolili su ih i napali dok su bili raštrkani i u neredu. Usledilo je neopisivo krvoproliće”, piše Zosim. „Palmirani su se dali u beg i u ovoj bežaniji gazili su jedni druge i padali pred neprijateljem. Bojno polje ispunilo se leševima ljudi i konja, dok su oni koji su uspeli da pobegnu utočište potražili u gradu.”
Ovog puta Zenobija nije izgubila samo bitku i veliki deo svoje vojske, nego je u Emesi ostala bez kraljevske riznice. Sasvim je moguće da je kraljica lično učestvovala u boju, pa je to razlog zbog kojeg je riznica ostala nedostižna, s one strane gradskih bedema. Ne treba zaboraviti da je ova odlučna žena vladala Palmirom i velikim delom Istoka „sa žestinom jednog muškarca”, te joj nisu bili strani napori koje su tokom okršaja podnosili obični vojnici. Jedino utočište koje joj je preostalo bila je Palmira, pa se Zenobija bez oklevanja uputila tamo.
Zenobijin novac kovan 272. godine
Uprkos tome što je tokom bitke bio ranjen strelom, uprkos nesnosnoj pustinjskoj klimi i stalnim napadima arapskih nomada, Aurelijan je svoje trupe doveo u blizinu Palmire. Iako antički izvori govore o opsadi grada, nje nije moglo biti. Palmira nije imala zidine, niti bilo kakve druge bedeme vredne pomena. Aurelijan je zatvorio sve pristupne puteve i zahtevao od tamošnjih plemena da dopremaju hranu i vodu samo njegovoj vojsci. Istovremeno su počeli kratkotrajni pregovori. Prvo je usledila ponuda rimskog vladara:
„Od Aurelijana, cara Rimljana i obnovitelja Istoka, Zenobiji i svim ostalima koji su vezani za nju ratnim savezništvom… Nudim vam (časnu) predaju, i obećavam da će vam životi biti pošteđeni, pod uslovom da ćeš ti, Zenobija, zajedno sa svojom decom, živeti gde god ja, postupajući u saglasnosti sa željama najplemenitijeg Senata, odredim da je prigodno mesto. Tvoje dragulje, tvoje zlato, tvoje srebro, tvoju svilu, tvoje konje, tvoje kamile, sve ćeš predati rimskoj riznici. Što se stanovnika Palmire tiče, njihova prava biće nepovređena.”
Zarobljavanje
Na Zenobijin odgovor nije moralo dugo da se čeka:
„Od Zenobije, kraljice Istoka, Aurelijanu avgustu… Od mene zahtevaš predaju kao da nisi upućen da je Kleopatra radije izabrala da umre kao kraljica nego da ostane u životu, kakav god položaj dobila. Na našoj strani su Saraceni, na našoj strani su takođe i Jermeni. Zar nisu sirijski razbojnici već porazili tvoju vojsku, Aurelijane? Kada ove vojske pristignu, sigurno će nestati ova tvoja oholost kojom sada tražiš moju predaju”.
NJene reči bile su samo prazne pretnje. Aurelijan je što silom, što lukavstom, odvratio svaki pokušaj njenih saveznika da pošalju pomoć opkoljenoj Palmiri. Ubrzo je to postalo jasno i Zenobiji, koja je pokušala da pobegne u Persiju. „Aurelijan se razbesneo saznavši za Zenobijino bekstvo, ali nije ustuknuo pred njenim smelom delom nego je odmah poslao konjanike da je progone. Oni su je s uspehom zarobili, u času kada je pokušala da preplovi Eufrat i, izvadivši je iz čamca, doveli su je pred Aurelijana. Iako je bio veoma zadovoljan ovim neočekivanim prizorom, još uvek željan slave, bi mu neprijatno na pomisao da pobeda nad jednom ženom neće izgledati časno u očima budućih naraštaja” zapazio je Zosim.
Aurelijan je posle pobede organizovao suđenja u Emesi, pogubivši mnoge Zenobijine saradnike i saveznike. Nedugo pošto je krenuo put Rima izbila je pobuna u Palmiri. Nije trebalo dugo čekati na carev odgovor. Iako je početkom 273. godine morao da spreči upad varvara na Dunavu, on se nakon toga najvećom brzinom uputio prema pobunjenom gradu. Ovoga puta za Palmiru i njene stanovnike nije bilo milosti. Iako ne postoje arheološki dokazi koji potvrđuju antičke zapise o potpunom uništenju grada, Palmira nikad više nije dostigla nekadašnju slavu. Krajem 3. i početkom 4. veka bila je tek jedno od brojnih utvrđenja na granici sa Persijom. Samo su zapuštene, a nekada veličanstvene građevine, svedočile o nekadašnjem blagostanju.
Današnje poništavanje istorije
Sudbina prkosne Zenobije ostala je tajna do danas. Prema Zosimu, ona je umrla ili od bolesti ili zato što je odbijala hranu. Drugi hroničar je zabeležio da je Zenobija vođena u okovima kroz istočne provincije i tamo prikazivana stanovništvu. U Atiohiji je bilo izgrađena posebna platforma na kojoj je okovana kraljica stajala puna tri dana. Neki su tvrdili da je Zenobija dovedena u Rim, gde je 274. godine učestvovala u veličanstvenom Aurelijanovom trijumfu. Kraljica Istoka stupala je pred očaranim Rimljanima prekrivena draguljima i okovana u zlatne lance. Kada su neki protestovali što Aurelijan u trijumfu vodi ženu kao nekog vojskovođu, on im je odgovorio sledeće:
„Vi koji mi prigovarate ne bi prestali da me hvalite kada bi znali kakva je to žena, koliko je razumna u donošenju odluka, odlučna kad izdaje naređenja, stroga prema vojnicima, a opet darežljiva kada to okolnosti zahtevaju, ipak nepopustljiva kada to iziskuje stega… Ova žena zadala je takav strah Egipćanima i istočnim narodima da ni Arapi, ni Saraceni, ni Jermeni nisu smeli da joj se suprotstave.”
Jedni su bili uvereni da je, prema rimskim običajima, pogubljena odmah po završetku svečanosti. Drugi su, opet, izričiti u tome da joj je život bio pošteđen. Po njima, Zenobija se udala za nepoznatog senatora i njihovi potomci živeli su vekovima kasnije, ako je verovati pojedinim rimskim i grčkim hroničarima:
„Priča se da je od tada živela sa svojom decom, kao prava rimska gospođa, na imanju koje joj je darovano na Tiburu (mesto Tivoli, u okolini Rima), koje se i danas još zove Zenobija, nedaleko od Hadrijanovog dvora.”
Kakva god da je bila njena sudbina, ime ove neobične i ohole vladarke pominjalo se među Rimljanima s poštovanjem i nije bilo zaboravljeno dugo posle njene smrti. Danas, kada je njena Palmira ponovo ugrožena, kada joj preti potpuni nestanak i uništenje, podsećanje na kraljicu kamena i peska „najplemenitiju među svim ženama Istoka”, jedan je od načina da se odupremo bezumnim pokušajima poništavanja istorije.
Autor: Nikola Keravica
(Pisac teksta objavio je knjigu „Ratnice antike” za izdavačku kuću „Evoluta” iz Beograda)
Politikin zabavnik