Razvoj kancera je složen, višestepeni proces, uključujući ne samo jednu genetsku promenu već obično više njih.
Kancer je bolest u kojoj dolazi do nekontrolisanog rasta i širenja u organizmu nenormalnih formi ćelija nastalih u telu obolelog.
On je jedan od glavnih uzroka smrti u razvijenim zemljama – najmanje 1 od 5 osoba u populaciji Evrope i Severne Amerike umreće od raka. Podaci za poslednjih 100 godina govore da je bolest sve češća ali populacija stari, a sa starošću sve je veća mogućnost da se neko razboli od kancera.
Termini kancer, maligna neoplazma ili maligni tumor su sinonimi i oni se razlikuju od benignih tumora po dediferencijaciji, invazivnosti i sposobnosti da metastaziraju (prošire na druge delove tela), (i benigni i maligni tumori imaju nekontrolisanu proliferaciju). Nenormalne karakteristike malignih ćelija posledica su izmenjene genske ekspresije usled različitih genskih mutacija (oštećenje gena).
U poslednjih nekoliko godina svedoci smo mnogobrojnih napredaka u razumevanju patogeneze kancera koje su, kao rezultat, dovele do razvoja novih terapijskih mogućnosti. Da bi se razumelo delovanje lekova koji su sada u upotrebi, kao i lekova koji se tek razvijaju, važno je da se sa više detalja objasni patobiologija ove bolesti.
Kancerske ćelije poseduju, više ili manje, četiri karakteristike koje ih odvajaju od normalnih ćelija:
– nekontrolisanu proliferaciju,
– dediferencijaciju i gubitak funkcije,
– invazivnost i
– metastaziranje.
Normalna ćelija postaje kancerska zbog jedne ili više mutacija u svojoj DNK, koje mogu biti stečene ili nasledne. Razvoj kancera je složen, višestepeni proces, uključujući ne samo jednu genetsku promenu već obično više njih, epigenetske faktore (delovanje hormona, ko-karcinogena, virusa i dr.) koji nisu sami po sebi uzrok kancera ali povećavaju mogućnost da genske mutacije rezultiraju kancerom.
Postoje dve osnovne kategorije genskih oštećenja koje dovode do kancera:
– aktivacija proto-onkogena u onkogene (loši geni) i
– inaktivacija tumor supresornih gena (dobri geni).
Ove alteracije posledica su tačkastih mutacija, povećanog broja nekog gena ili translokacija hromozoma, često kao posledica delovanja određenih virusa ili hemijskih karcinogena.
Normalne ćelije imaju gene koji sprečavaju malignu transformaciju – nazvani tumor supresorni geni (antionkogeni) – i danas ima dokaza da mutacije ovih gena se nalaze u osnovi mnogih kancera. Gubitak funkcije tumor supresornih gena može biti kritičan događaj u kancerogenezi.
S obzirom da danas poznajemo način kako jedna normalna ćelija postaje kancerska, to znaje je iskorišćeno za razvoj novih lekova u terapiji raka. Istraživanja u onkologiji mogu danas da procene da li će bolesnik imati koristi od predloženog lečenja, kakva mu je prognoza bolesti, ima li razloga za dodatne terapije i slično.
Buduća istraživanja u onkologiji sprovode se u cilju tzv. personalne medicine, tj. da se svakom bolesniku odredi koja vrsta terapije, koji lek, u kojoj dozi i na koji način će za njega biti optimalna.
Naravno, veliki je napredak ostvaren u istraživanjima koja razmatraju mogućnosti da se oboljevanje od raka spreči, ne samo ranim otkrivanjem, već odredjenim testovima na nivou gena. Na primer, sa velikom verovatnoćom se može utvrditi da li će se neko razboleti od raka ako u svojim genima ima oštećenje odredjenog gena koje je nasledio od roditelja. Testiranje na mutacije BRCA gena je već u kliničkoj praksi, a znači da ako neko u porodici ima preveliki broj obolelih od raka dojke ili raka jajnika, može testom da utvrdi kolika je mogućnost da se razboli i, na taj način, da preventivnim merama spreči nastanak oboljenja.
Živimo u najinteresantnijem dobu istraživanja raka sa nadom da će ta istraživanja dovesti do novih lekova i boljih rezultata u lečenju.
AUTOR: Institut za onkologiju i radiologiju Srbije