Kada Vaša plejlista pogodi žicu, Vaše telo može da doživi fiziološku vožnju. Vaš se puls povećava. Šire se zenice. Raste Vaša telesna temperatura. Krv se preusmerava na noge. Cerebelum – mali mozak koji kontroliše Vaše kretnje – postaje sve aktivniji. U Vašem mozgu dolazi do naglog podizanja nivoa dopamina i tada Vam po leđima prolaze trnci.
Oko 50 posto ljudi prolazi jeza dok slušaju muziku. Istraživanje pokazuje da do toga dolazi zbog stimulisanja drevnog mezolimbičkog puta u mozgu i podstiče dopamin da preplavi – striatum – deo prednjeg mozga koji se aktivira preko zavisnosti, nagrade i motivacije. Muzika, izgleda, može uticati na naš mozak na isti način kao kockanje ili čips.
Iznenađujuće, taj nivo dopamina može dostići vrhunac nekoliko sekundi pre posebnog dela pesme. To je zato što je Vaš mozak dobar slušalac – stalno predviđa šta će da se desi kasnije (sa tačke gledišta evolucije, to je korisna navika; dobro predviđavanje je ključno za preživljavanje).
Muzika je, pak, varljiva. Može da bude nepredvidljiva dok zadirkuje naše mozgove i igra se okidačima dopamina. Upravo tad mogu da se pojave trnci, jer kad konačno dočekate omiljene akorde, striatum uzdiše dopaminski zadovoljno i – BUM – prolaze Vas trnci. Što veća koncentracija supstance, to jača jeza.
Siva područja
No, postoje konkurentne teorije. Neurolog, Džek Panksep, otkrio je da tužna muzika češće pokreće osećaj jeze nego vesela muzika. Kaže da melanholične note pokreću drevni mehanizam koji izaziva trnce – odgovor tela naših predaka na veliku bol kad su bili razdvajani od svoje porodice. Dok nas balada čini nostalgičnima ili zamišljenima, taj evolucioni dizajn kreće u akciju.
Što je ipak zanimljivo u Panksepovoj teoriji, to je da trnci ne rastužuju većinu ljudi. Iskustvo je izuzetno pozitivno. Poslednje istraživanje pokazuje da tužna muzika u stvari izaziva pozitivne emocije – osećaj tuge koji doživljavate preko umetnosti prijatniji je od onog koji osećate zbog lošeg dana u uredu.
To može da dovede do još jedne teorije. Amigdala koja prerađuje naše emocije čudno reaguje na muziku. Turobni zvukovi mogu da aktivišu u amigdali odgovor na strah od čega kosa hoće da se naježi. Kad se to desi, Vaš će mozak brzo preanalizirati da li je to zaista prava opasnost. Kad shvati da nema razloga da se brine, taj odgovor na strah postaće pozitivna emocija. Strah se povlači, no trnci ostaju.
Sve je prihvatljivo
Možete da osetite trnce od bilo kojeg žanra, bio to Mocart, Madona, tango ili tehno. Važna je struktura, ne stil. Ježimo se najčešće kad se dogodi nešto neočekivano: pojavljuje se novi instrument, menja se forma, zvuk se naglo stiša. Sve je u elementu iznenađenja.
Pa, možda.
Najjači trnci mogu da se pojave kad znate šta će da dođe sledeće. Kad su naša očekivanja ispunjena, cingularni režanj postaje aktivniji. To se veže s onom igrom izazivanja dopamina koju naš mozak voli da igra. Kao posledica, poznavanje može da pojača trnce (moguće da zato 90 posto muzičara kaže da doživljava trnce).
Vaša ličnost takođe igra ulogu. Naučnici iz UNC Greensboro otkrili su da ljudi koji su otvoreniji za nova iskustva imaju veću šansu da ih prođe jeza po leđima (verovatno zato što otvoreni pojedinci češće pokazuju želju da sviraju instrumente). U međuvremenu, naučnici u Nemačkoj zaključili su da ljudi koji su doživeli trnce, pokazali su manju želju za traženjem avantura, ali bili su više usmereni na osvajanje nagrada.
Izvor: Mental Floss
Prevela: Małgorzata Szaban, iserbia