Ostaci stotina hiljada podvodnih erupcija leže na dnu ekana, kilometrima i kilometrima daleko od površine vode.
Nikada nismo videli njihove erupcije, a ipak – njima se može pripisati stvaranje više od polovine Zemljine kore. Zvuči gotovo kao zagonetka…
Ostaci stotina hiljada podvodnih erupcija leže na dnu ekana, kilometrima i kilometrima daleko od površine vode.
„Izuzev osnovnih saznanja, znamo veoma malo o ovim vulkanskim procesima“, objašnjava Izobel Jeo iz Instituta za istraživanje okeana „Geomar-Helmolc“ u Kilu.
Gotovo sedamdeset procenata Zemljine kore, smatraju naučnici, formiraju grebeni poput čuvenog Srednjoatlantskog grebena, mesta na kojima se tektonske ploče udaljavaju jedne od drugih. Pri tome, dolazi do izbijanja magme i formiranja nove kore na mestima na kojima su se nekada nalazile tektonske ploče. Reč je o procesima koji su toliko snažni da usled njih nastaju ogromni vulkani.
Foto: Profimedia
Štaviše, srednjookeanski grebeni formiraju najveće vulkanske sisteme na našoj planeti. Oni su, međutim, toliko skriveni od naših pogleda da su ostali nedostižni. Ipak, Izobel Jeo se nada da će se to promeniti.
„Imamo tako malo saznanja o učestalosti i načinu erupcija vulkana na dnu okeana, kao i o strukturi kore koju oni formiraju, da zapravo ni ne znamo kako kora velikog dela Zemlje izgleda“, ističe ona.
Zbog toga Jeova i njene kolege prikupljaju detaljne fotografije dna mora na dubini između 700 i 2.000 metara. Kako bi uspela da rekonstruiše istoriju podvodnih vulkana, ova naučnica je razvila metod za datiranje tokova lave analizom “hidroakustičnih svojstava“.
Jeova je rezultate ovog istraživanja objavila u aprilu 2016. godine, pri čemu je pokazala kako su se erupcije ogromnih razmera dogodile u proteklih 4.000 godina.
Ona se u julu 2016. vratila sa svojim timom u blizinu grebena severno od islandske obale, na kojem je istraživanje vršeno.
Za potrebe daljeg istraživanja, Jeova je koristila podvodnog robota koji je zabeležio hiljade fotografija visoke rezolucije i pokazale nam detalje morskog dna koji nikada ranije nisu viđeni.
„Ti nalazi, kombinovani s prostornim dimenzijama tokova lave, pomažu nam dam da utvrdimo koliko je lave izbačeno, gde i kada“, rekla je Jeova.
I drugi deo istraživanja pokazao je da su ovi tokovi lave relativno mladi. Zaključeno je i da postoje periodi neaktivnosti koji traju i po više hiljada godina.
„Istina je kada kažu da znamo veoma malo o okeanima“, zaključuje Jeova.