Pojedini kritičari tvrde da je nauka previše odmakla u otkrivanju tajni uma i da je to razotkrivanje postalo dehumanizirajuće i ponižavajuće. Ti kritičari su vođeni idejom da postoji realna opasnost da se otkrije da je čovekov um samo jedna biološka mašina koja se zasniva skoro na istim principima kao neki računarski procesor. Čini im se da je bolje da nikada ne otkrijemo tako nešto. Kao i kod bilo kog drugog teškog filozofskog pitanja postoji mnogo razloga i za i protiv.
Ipak, nije ovo prvi put da se postavlja slično pitanje, pa je korisno podsetiti kako je čovečanstvo prolazilo u nekim ranijim suočavanjima sa istinom. Pre samo 500 godina postojalo je uverenje da je Zemlja centar svemira i da se sve okreće oko nje. Možda je to bila najprirodnija misao koju je mogao svojim čulima steći prosečan stanovnik naše planete ali koliko god prirodna, takva misao je bila i ugodna. Davala je čoveku osećaj posebnosti, osećaj da je gospodar svemira. Iz takvog sistema razmišljanja proizašla je i ideja o Bogu kao tvorcu i taj stav je i danas uveliko prisutan, posebno u manje obrazovanim slojevima društva. Možda bi ipak bilo zgodno pomenuti da je takvo ustrojstvo sveta posebno odgovaralo raligijama jer su one vrlo lako sebe stavljale u posredničku ulogu između Boga i ljudi pa su samim tim i dugo vremena bile faktički gospodari na Zemlji. Međutim, izgleda da je neminovno da status quo nije održiv princip. Pojavom velikih umova srednjeg veka, počevši od Kopernika preko Galilea do Njutna ta predstava je, i pored rigoroznih i zločinačkih napora crkve, bila srušena. Prvo je Kopernik izneo smelu hipotezu da Zemlja nije centar sveta već Sunce, da bi je potvrdio Galileo Galilej svojim otkrićem Jupiterovih satelita. Ovaj princip koji je ražalovao posebno mesto u svemiru na samo jedno od mnogih je kasnije dobio naziv kopernikanski princip. Kasnije je ovaj princip proširen kada se utvrdilo da Sunce nije centar univerzuma već samo jedna zvezda od njih 100 milijardi u jednoj galaksiji. Na kraju je Edvin Habl zakucao ekser na ovaj pricip otkrićem da je naša galaksija samo jedna od milijardi galaksija u svemiru. Položaj čoveka na planeti koja kruži oko jedne zvezde, ni po čemu posebne u jednoj galaksiji, koja je samo jedna od 100 milijardi vidljivih galaksija, je sveden na skoro besmisleno nizak nivo. Uporedo s ovim otkrićima počeo je da slabi uticaj religije, pa iako još uvek uticajne, crkve više nisu vladari niti nosioci društvenog života na planeti.
Kopernikanski princip je, otvoreno se može reći, doneo mnogo dobrog čovečanstvu i omogućio mu da iziđe iz mračnog doba, u kome ljudski život, ma koliko bio podgrevan posebnošću svog položaja, nije vredeo skoro ništa. Ovaj princip je omogućio ljudskom umu da krene dalje, da jasnije shvati svoju ulogu ne samo u univerzumu već i u svojoj neposrednoj okolini. Čovek je shvatio da napredak ne zavisi od neke fiktivne sile već od njega samoga, a rezultat takvog shvatanja možemo da vidimo danas, kroz jedno visokotehnološko društvo u kome, i pored užasnih stvari koje se dešavaju, više nemamo situacije da pola stanovništva pokosi kuga ili da je prosečan životni vek 40 godina i da pola novorođenčadi nikada ne uspe da vidi svetlo dana.
Razvoj tehnologije, posebno u poslednjih 100 godina je na svet iznedrio još jedan princip koji je donekle, barem privremeno, povratio nešto od dostojanstva za kojim čovek kao vrsta teži. Antropski princip. Izučavajući kosmos, čovek je shvatio da je on kao takav izuzetno lepo podešen i moglo bi se reći da je namenjen pojavi života. Konstante svemira su tako dobro podešene da bi svako značajnije odstupanje od tih vrednosti rezultovalo uslovima koji nisu pogodni ni za razvoj galaksija, zvezda ili planeta a kamoli inteligentnog života. Da je nuklearna sila samo malo jača, Sunce bi sagorelo mnogo ranije, te ne bi bilo dovoljno vremena da se formira DNK. Da je samo malo slabija, Sunce nikada ne bi postalo zvezda. Da je gravitaciona sila malo jača, svemir bi se brzo skuvao u Velikom sažimanju a da je slabija galaksije nikada ne bi mogle biti formirane. To fino podešavanje se proteže do svakog atoma u našem telu. Fizika kaže da smo načinjeni od zvezdane prašine, da su atomi koji su svuda oko nas iskovani u vrelini zvezda. Deca smo zvezda – doslovno. Ali nuklearne reakcije u kojima je sagorevan vodonik da bi se stvorili viši elementi našeg tela vrlo su složene i svašta je moglo da ih poremeti. Tada ne bi bilo moguće da nastanu viši elementi koji postoje u našim telima, pa atomi DNK, kao ni sam život, ne bi postojali. Drugim rečima, život je dragocen i pravo je čudo. Nešto ponosa ljudskoj vrsti vraća, doduše krajnje nesigurna, činjenica da nigde drugo nije otkriven život sem na našoj planeti. Uveren sam, međutim, da je pitanje dana kada će i ta činjenica biti opovrgnuta.
Ove debate i spoznaje uveliko odzvanjaju u svim delovima nauke i u današnja vremena, pa i u neuronauci. I ovde kopernikanski princip teži da čoveka svede na skup atoma, molekula i neurona, dok antropski princip brani njegovu humanidnost i posebnost. I dalje progresivni deo sveta vidi kopenikanski princip kao nešto što nam ni u kom slučaju ne može štetiti, dok se onaj drugi deo hvata za antropski princip kao možda poslednju slamku nade da oživi neke stare ideje i zablude. U načelu, ova moderna debata je malo drugačija nego sve prethodne. Po prvi put su i jedna i druga strana u debati poprilično svesne situacije koja nagoveštava šta je istina, ali jedna strana se ne obazire na bilo kakve razloge u njenoj spoznaji, dok druga vođena nekim nejasnim humanističkim principima pre svega postavlja pitanje da li je suočavanje s istinom dobro. Čak ni oni ne sumnjaju u tu istinu. Svako od nas se može lako zamisliti i u jednom i u drugom taboru, naći razloge za i protiv ali stanovišta sam da gde god da se nalazimo moramo da imamo vodeći princip. Bez vodećeg principa teško da možemo doći do onoga što je ispravno i na kraju krajeva korisno za civilizaciju. Ja kao vodeći princip uvek vidim napredak jer istorijski gledano, ma koliko nam najviše smetala sadašnjost, naučni proboji su oduvek donosili dobro. Lično, ne smatram sebe ničim višim od biološke mašine pa mi definitivna potvrda tog stanovišta ništa u životu ne bi promenila. Ali ujedno sam svestan da je svaki trenutak svesti dragocen i krhak dar, bez obzira na njegovo poreklo. Najčudsnija pojava koju smo otkrili u svemiru smo mi sami. Zbog toga umesto da uništava osećanje čudesnosti, upoznavanje mozga ga produbljuje. Još pre dve hiljade godina Sokrat je kazao: „Upoznati sebe je početak mudrosti“. Na dugom smo putu da dostignemo njegovu mudrost.
Izvor: tragom zvezda