Da li dobrota potiče od urođenih crta ličnosti ili predstavlja proizvod okolnosti? Debata se nastavlja, iako su brojne psihološke studije već ispitivale ovu temu.
Da li smatrate da ste dobra osoba? Kako procenjujete tuđu dobrotu – da li po postupcima ili po opštem utisku koji te osobe ostavljaju? Da li određene situacije podstiču dobrotu ili je to crta ličnosti koju nosimo u sebi bez obzira na okolnosti?
U psihološkim istraživanjima, ovo su vrlo složena pitanja koja obuhvataju interakciju urođenih osobina ličnosti, situacije i ponašanja. Najranija psihološka istraživanja na ovom polju proučavala su crte ili osobine, koje mnogi izučavaoci psihologije ličnosti svode na „veliku petorku“, odnosno model ličnosti od pet faktora.
U pitanju su sledeće crte ličnosti:
1. Otvorenost,
2. Savesnost,
3. Ekstravertnost,
4. Saradljivost,
5. Neurotičnost.
Na testovima koji mere ove crte, ispitanici dosledno dobijaju slične rezultate koliko god puta da ponove test, čak i u razmaku od više meseci ili godina. Ovo nam govori da svaka crta predstavlja stabilnu tendenciju koja postoji u svakom od nas. Ipak, najranija istraživanja nisu ustanovila značajniju vezu između tih crta i vidljivog ponašanja.
Kasnija istraživanja na polju psihologije ličnosti, koja je predvodio Volter Mišel, bila su usredsređena na spoljne situacije i njihov uticaj na promenu ponašanja. Ovaj pristup je intuitivno razumljiv. Na primer, ljudi nisu uvek ekstravertni sami po sebi – ista osoba može da bude povučena u sobi punoj nepoznatih, a veoma vesela i druželjubiva u društvu prijatelja.
Mnoštvo istraživanja je pokrenuto nakon ubistva Kiti Đenoveze godine 1964, kojem je navodno prisustvovalo čak trideset osam svedoka, a da joj niko nije pritekao u pomoć. Kasnije su novinari otkrili da je znatan broj prisutnih u stvari nešto preduzeo da pomogne, ali ovo ubistvo je uprkos tome pokrenulo mnoga istraživanja na temu „efekta posmatrača“.
Psiholozi su ustanovili da se verovatnoća da čovek nekome pomogne smanjuje u prisustvu nepoznatih. Skovali su termin „difuzija odgovornosti“ koji označava pojavu da ljudi u gomili ređe pomažu nekome u nevolji zato što se povode za time što ostali ništa ne preduzimaju.
Još jedna značajna studija, koju su sproveli Džon Darli i Danijel Batson, pokazala je da su studenti teologije koji su dobili zadatak da održe propoved o Dobrom Samarićaninu u manjem broju zastajali da pomognu čoveku koji jauče ako su bili u žurbi.
Ove studije i brojna slična istraživanja prikazuju ljudsku prirodu kao promenljivu i rastrzanu, bez ikakve stabilne ličnosti. Ipak, kad se isti rezultati ispitaju iz drukčijeg ugla, pojavljuje se drukčija slika. Čak i u eksperimentima usmerenim na to da ometu pružanje pomoći, kao kad je studentima teologije rečeno da kasne, mala ali uporna manjina je svejedno pritekla u pomoć čoveku u nevolji.
Istraživanje koje je proučilo 286 studija na temu pomaganja drugima iznedrilo je zaključak da je 40% učesnika spontano pružalo pomoć kad su bili u kontrolnim grupama, bez ikakvog podsticaja, a nešto manje od 40% činilo je isto u uslovima koji pomoć aktivno ometaju.
To znači da su neki pokazali dobrotu uprkos manipulaciji eksperimentatora. Stoga se može zaključiti da situacija i crte ličnosti u sadejstvu određuju da li će osoba učiniti dobro delo ili ne, kao i da ometanje ne sprečava izvestan broj ljudi da svejedno pomognu drugima.
Od „velike petorke“ crta ličnosti, pokazalo se saradljivost najdoslednije ispoljava korelaciju sa dobrim delima i pomaganjem. U toku je serija eksperimenata koji ispituju različite pretpostavke o dobroti, njenom poreklu i situacijama koje je podstiču. Prva u tom nizu studija pokazala je da na osnovu dobrote kao crte ličnosti može da se predvidi pomaganje kao postupak, ali da to ne važi ni za saradljivost ni za trenutno raspoloženje.
Ova istraživanja istovremeno proučavaju crte ličnosti i situacije, pa samim tim ispituju njihovu interakciju. Možda će ove studije uspeti da raspetljaju čvor isprepletanih uticaja koji određuju ko čini dobra dela, kada i zašto.
Izvor: Psychology Today
Prevela: Isidora Zečević, iserbia