Najveća ledena doba – tri najpoznatija iz prekambrijuma, zatim devona, kao i gornjeg karbona i perma – bila su toliko davno da su njihovi tragovi danas gotovo nevidljivi. Ali da li ste znali da su pre samo nekoliko stotina i ljudi bili svedoci jednog malog ledenog doba?
Poslednje ledeno doba, za koje naučnici često naglase da nije bilo “pravo” zahvatilo je Zemlju u 13. veku – led je počeo da se širi Atlantikom, a nekoliko decenija kasnije leta na severu Evrope više nisu bila topla. Takozvano Malo ledeno doba počelo je neprimetno i polako, tek povremenim žestokim zimama.
Početkom 16. veka leta su postala vlažna, a zime veoma duge. Prosečna godišnja temperatura pala je za oko 1,5 stepeni Celzijusovih, što je prouzrokovalo nestajanje šuma u višim predelima. Led je sredinom 16. veka počeo da se širi, pa je zahvatio neke alpske prevoje, a u arktičkim krajevima proširila se površina ledenog mora. Temza je prvi put bila zaleđena 1607, a poslednji put 1814. godine.
Zbog velikih hladnoća napušteni su brojni posedi u Alpima, Norveškoj i na Islandu. Seljaci su promenili vreme setve i žetve da bi se prilagodili uvek nepouzdanim klimatskim uslovima. Finska je izgubila trećinu stanovništva zbog gladi i bolesti.
Čak je i severni deo Jadranskog mora bio zaleđen. Najhladnije je bilo oko 1550. i od 1700. do 1850. godine. Zima 1794/95. bila je posebno oštra, tako da je francuska vojska prelazila preko zamrznutih reka u Holandiji. Njujorška luka se zaledila 1780, pa su ljudi mogli da pešače od Menhetna do ostrva Steten.
Između 1430. i 1850. godine zbog pojave snažnih severnih vetrova, zamrzavanja mora i rečnih tokova, došlo je i do promena u biljnom i životinjskom svetu. Sredinom 19. veka, prosečna godišnja temperatura ponovo je porasla, pa su se lednici opet povukli.
Razlozi za pojavu Malog ledenog doba mogli bi biti raznovrsni i naučnici nemaju jedinstven stav, ali neki od mogućih su smanjeno zračenje Sunca, velika vulkanska aktivnost, smanjenje ljudske populacije usled kuge koja je odnela između 100 i 200 miliona života… No, ova dešavanja, u poređenju sa onim ranijim velikim ledenim dobima, nisu ostavila toliko duboke posledice po svet na Zemlji.
Početkom 20. veka, geolozi su bili pronašli čitav niz dokaza da se klima menjala tokom geološke istorije Zemlje, i pre ovog malog ledenog doba o kom postoje zapisi, ali nije bilo ispravnog objašnjenja šta je mogao biti uzrok.
Odgovor je dao naš veliki naučnik Milutin Milanković. Kao izuzetan poznavalac Njutnove nebeske mehanike, Milanković je uzroke potražio izvan Zemlje, u svemiru i zaključio je da se srednja temperatura atmosfere menjala zbog toga što Sunčevo zračenje koje stiže na Zemlju nije uvek bilo jednakog intenziteta. Ova ideja je i ranije postojala, ali pre Milankovićevih tačnih proračuna niko nije uspevao da je dokaže i uskladi sa otkrivenim tragovima glacijacije.
Milanković je strpljivim računanjem uspeo matematički da opiše čak 600.000 godina promena klime na Zemlji. Pošto su krajem tridesetih godina prošlog veka mnogi geolozi već prihvatali njegove proračune, Milanković je rešio da ih sve objedini i tako svoju teoriju predstavi u jednoj knjizi koju je na 626 strana Srpska kraljevska akademija objavila 1941. godine.
“Kanon osunčavanja” ili, u punom nazivu “Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba” je i danas aktuelno delo, i jedno od retkih koje je najpre izašlo u Srbiji da bi potom postavilo temelje jedne čitave naučne discipline.
M.Đ./S.B. – naukakrozprice.rs
—–
ILUSTRACIJA: Zaleđena Temza/Slika iz 1677. godine nepoznatog autora, u vlasništvu Muzeja u Londonu/Wikipedia