, 1325. godine naseljavaju ostrvce na jezeru Teškoko, na teritoriji današnjeg Meksika, i tu osnivaju grad Tenočtitlan.){kind=link}
Narod Mešike, koji su ostatku sveta poznatiji kao Asteci (mada bi pravilnije bilo reći da su oni samo jedno astečko pleme), 1325. godine naseljavaju ostrvce na jezeru Teškoko, na teritoriji današnjeg Meksika, i tu osnivaju grad Tenočtitlan.
Dvesta godina kasnije, kada španski konkvistadori dolaze u ovo područje, ovaj grad broji više od 200 hiljada stanovnika, što ga svrstava među najveće gradove na svetu (bio je veći od skoro svih evropskih gradova).
Zasigurno, jedno močvarno ostrvce nije dovoljno veliko da služi kao sedište Astečkog carstva. Mešike su, zapravo, dogradile ovo ostrvo, odnosno oko njega napravile sistem veštačkih ostrva zvanih činampa. Proces izgradnje činampe je sledeći: najpre se kocima vezanim trskom obeleži površina gde će iznići činampa; potom se zemlja (blato i sediment) između dve ograđene površine prebacuje na njih; između dve činampe ostaje kanal, koji se kasnije koristi za navodnjavanje useva na činampi. Ovaj sistem nije izumeo narod Mešika, ali je iskoristio sve njegove potencijale.
Kanali nisu korišćeni samo za navodnjavanje, već i za transport i trgovinu. Vremenom se Tenočtitlan stopio sa Tlatelolkom, severnijim gradom izgrađenim po istom principu. U Tlatelolku se nalazila najveća tržnica na čitavom američkom kontinentu, i najveći hram u čitavoj metropoli.
Zbog ovako sofisticiranog irigacionog sistema, Tenočtitlan je proizvodio dve trećine hrane konzumirane u ovom gradu-državi, činjenica kojom može da se pohvali retko koji grad našeg doba (podsećamo na kubanske organoponike – moderne gradske bašte zahvaljujući kojima Havana proizvodi 90% svoje hrane).
Osim proizvodnje, Mešike su brinule i o javnoj higijeni, pa tako u gradu nije postojao otpad – organski otpad pretvaran je u đubrivo, uključujući ljudski izmet i urin. Bacanje otpada na javnim mestima bilo je zabranjeno, i kažnjavano, i strogo se vodilo računa da se ne zagadi jezerska voda. Ono što nije moglo da se iskoristi za đubrenje zemljišta, spaljivano je – ali noću, kako bi služilo kao osvetljenje. Takođe, izgrađena su i dva akvadukta koja su u grad sprovodila pijaću vodu sa okolnih brda, i nekoliko puteva koji su vodili ka kopnu.
Od Tenočtitlana ostale su samo ruševine. Odmah po dolasku Španaca grad je uništen kako bi bio sagrađen novi, današnji Meksiko Siti. Međutim, španski kolonizatori nisu znali (niti su se potrudili da nauče) ništa o funkcionisanju infrastrukture grada, tako da je na činampama često, usled neodržavanja, dolazilo do velikih poplava. Španci su ovaj problem “rešili” tako što su u 17. veku odlučili da isuše jezero Teškoko. Isušivanje ovog jezera, koje je pokrivalo površinu od 5400km² (poređenja radi, Skadarsko jezero ima 370km²), predstavlja jednu od najvećih ekoloških katastrofa u istoriji. Meksiko Siti ima ogroman problem sa pijaćom vodom, sušama, zagađenjem, pa čak i poplavama usled jako loše sprovedenog vodovodnog sistema. Pored toga, izgrađen je na šljunkovitom jezerskom tlu, nestabilnom za moderne građevine; mnoge zgrade su nakrivljene i u opasnosti od urušavanja. Procenjuje se da je u 20. veku grad potonuo u proseku 10 metara.
Često možemo čuti apologete kolonijalizma kako drže hvalospev za “civilizacijski progres” koji su evropski civilizatori doneli urođeničkim divljacima, i kako je kolonijalizam istorijski dobra pojava. Kako bi ovaj mit opstao, dolazi do potpunog krivljenja i brisanja istorije domorodačkih naroda. Primer Tenočtitlana pokazuje, ne samo da Španci nisu doneli ništa progresivno astečkoj civilizaciji, već suprotno, unazadili su je na istorijskoj lestvici, uz ogromnu štetu nanetu prirodi, koju država Meksiko ni dan danas ne pokušava da sanira. Što se tiče strukturalnih problema ovakve privrede, citiraćemo jedinog predsednika Bolivije kog priznajemo (ujedno i prvog predsednika te zemlje koji ima indijansko poreklo), Eva Moralesa:
“Kapitalizam i žeđ za profitom uništavaju planetu. Klimatske promene stavile su čitavo čovečanstvo pred jasan izbor: da nastavi putem kapitalizma i smrti ili da krene putem harmonije sa prirodom i poštovanjem života.”