Danas je finansiranje nauke podeljeno između država, korporacija, privatnih fondacija i bogatih pojedinaca, što je otvorilo potpuno nove dileme u pogledu ciljeva i kvaliteta istraživačkih radova. S druge strane, u toj igri komercijalizacije EU sve više zaostaje za svojim glavnim konkrentima SAD i Japanom, a prema rečima evropskog komesara za nauku Karlosa Moedesa, čak i tehnologije koje se razviju u EU, najčešće budu komercijalizovane van Evrope.
Najjače ekonomije su to postale zahvaljujući i velikim ulaganjima u istraživanja i razvoj (R&D), pa tako, danas, članice G20 izdvajaju čak 92% ukupno raspoloživih sredstava za finansiranje nauke na globalnom nivou. U „Izveštaju o nauci“, koji je sačinio UNESCO, navodi se da na celoj planeti radi 7,76 miliona istraživača, a da njih 87% živi u nekoj od zemalja iz grupe dvadeset najrazvijenijih. Iako su, međutim, sve one prihvatile kao aksiom da od ulaganja u istraživanje, inovacije i povezivanje nauke i privrede zavisi brzina i kvalitet njihovog privrednog rasta, ovu zahtevnu trku trče različitim tempom: Kina je od 2009. povećala investicije u istraživanje i razvoj za 42%, Južna Koreja za 22%, dok su, u isto vreme, države poput SAD, Rusije, Australije, Kanade ili Nemačke smanjile udeo u globalnoj potrošnji za te namene.
Godina sa kojom se poredi današnji nivo izdvajanja za nauku nije slučajno odabrana: tokom velike svetske krize, brojni istraživački programi stradali su u ime „štednje na svim nivoima države“. Dok su najrazvijenije privrede posrtale, svoju priliku iskoristile su zemlje čiji privredni rast ne počiva na finansijama i uslugama, već na bogatoj sirovinskoj bazi. UNESCO u svom izveštaju skreće pažnju da su zemlje u razvoju sa jakom primarnom industrijom, poput Argentine, Kenije, Malezije, Turske i Meksika, iskoristile novostvoreno bogatstvo zasnovano na jačanju cena sirovina, kako bi povećale državna ulaganja u istraživanja i razvoj. Takođe, dok su države štedele, ojačala je još jedna grupa tradicionalnih investitora u nauku – privatnih finansijera, odnosno korporacija, fondacija i pojedinaca.
Premnogo novca na istu stranu
Politika štednje, a pogotovo štednje na naučnim istraživanjima, ovih dana u SAD dobija i ideološke konotacije. Administracija predsednika Trampa nedavno je objavila smernice za izradu budžeta za 2018. godinu, gde se predlaže značajno smanjenje budžeta za nekoliko ključnih istraživačkih institucija. Primera radi, National Insitutues of Health, agencija preko koje se finansiraju biomedicinska istraživanja u najprestižnijim laboratorijama, trebalo bi da se pripremi za smanjenje budžeta od 20%, ili za 5,8 milijardi dolara. Za seču budžetskih fondova u sličnom obimu spremaju se i federalne agencije u SAD koje se bave zaštitom prirode, ispitivanjem biogoriva i „zelenih“ energetskih rešenja, kao i istraživanjem i zaštitom morske obale.
Ovakvi planovi naišli su na glasnu osudu „Američke asocijacije za napredak u nauci“ (AAAS), krovne organizacije koja okuplja istraživače i institucije, i koja je upozorila da će takva budžetska politika „obogaljiti“ SAD, koje su danas lider u naučnim istraživanjima i nacija koja ostvaruje značajnu konkurentsku prednost na tržištu zahvaljujući investicijama u znanje.
Državni fondovi za istraživanja nisu, međutim, počeli da presušuju sa dolaskom Trampa, već se radi o trendu koji već decenijama unazad transformiše američko tržište finansija za istraživanja. Naučnici su u toj zemlji odavno naučili da za neophodna sredstva za istraživanja nije dovoljno samo konkurisati kod odgovarajuće agencije ili institucije, već da treba privući i privatni kapital. Svoju poslovnu nišu u takvim okolnostima pronašle su i firme koje organizuju radionice posvećene veštinama prezentacije, (samo)promocije i „prodaje“ istraživanja potencijalnim investitorima, a sve kako bi istraživači lakše došli do neophodnih sredstava.
„Njujork Tajms“ je u detaljnoj reportaži ukazao na pojavu nove vrste mecena nauke – prebogatih ljudi „sa misijom“, koji su spremni da ulože u različite oblasti, od istraživanja svemira, potrage za retkim i nedovoljno istraženim životnjiskim vrstama (kao što je džinovska lignja), do iskorenjivanja određenih bolesti. Među njima ima i onih koji ulažu u fundamentalne nauke, poput Gordona Mura iz „Intela“, koji je investirao 850 miliona dolara u istraživanja iz oblasti fizike, astronomije, biologije i ekologije, ili Džordža P. Mičela koji je poklonio 360 miliona dolara za proučavanje elementarnih čestica. Ipak, daleko su brojniji ulagači koji finansiraju biomedicinska istraživanja ili ulažu u bilo kakav projekat sa prefiksom „svemirski“.
Sagovornici uglednog lista iz naučne zajednice upozoravaju da dobre namere privatnih finansijera često imaju neželjene posledice: ili se previše novca usmerava „na istu stranu“, kao na primer u borbu protiv retkih bolesti, ili se novac nagomilava u već prebogatim ustanovama, poput koledža Harvard i Prinston. Dešava se i da se resursi usmeravaju vrlo subjektivno, shodno onome što donatori smatraju važnim, a još je gora varijanta kada to čine jer je određena tematika u tom trenutku pomodna. „Fizika nije seksi, ali zato svi vole da gledaju u zvezde”, sažeo je situaciju Vilijam Pres, savetnik za nauku u Beloj kući u doba Obamine adminsitracije.
Višak nauke, manjak primene
Sa druge strane okeana, u Evropskoj uniji, naučna i politička zajednica nalaze se na drugačijoj vrsti muka. Dok SAD godišnje izdvajaju oko 473 milijarde dolara na R&D godišnje a Kina oko 409 milijardi dolara, EU drži solidno treće mesto u svetu sa 388 milijardi dolara na raspolaganju istraživačima. Problem je u tome što se EU suočava sa poteškoćama kada istraživačko znanje treba pretvoriti u proizvod i iskoristiti na tržištu. Štaviše, prema rečima evropskog komesara za nauku Karlosa Moedesa, čak i tehnologije koje se razviju u EU, najčešće budu komercijalizovane van Evrope.
Ništa ne dokazuje takvu tvrdnju kao priča o upotrebi grafena u izradi LED sijalica. Grafen, materijal 200 puta jači od čelika, koji dobro provodi toplotu i elektricitet otkrili su ruski naučnici Gajm i Novoselov tokom rada na Univerzitetu u Mančesteru. To otkriće donelo im je Nobelovu nagradu 2010. godine, a procenjuje se da je do 2012. tržišna vrednost upotrebe grafena u industriji poluprovodnika, elektronike i proizvodnje baterija dostigla devet milijardi dolara. Iste godine Britanija odlučuje da izgradi 61 milion funti vrednu zgradu u kojoj je danas „Nacionalni centar za grafen“ u Mančesteru, gde je EU učestvovala u troškovima sa 23 miliona funti.
I dok se očekivalo da će primena grafena u izradi LED sijalica konačno bolje pozicionirati EU na mapi unovčenih naučnih istraživanja, ispostavilo se da prava na patente za takvu sijalicu poseduje tajvanska kompanija BGT Materials, i to zahvaljujući joint venture ugovoru koji su ranije zaključili sa Univerzitetom u Mančesteru. Tako se investicija u „Nacionalni centar za grafen“, koja je trebalo da prihoduje od komercijalizacije grafena u različitim proizvodima, preobratila u ulaganje u građevinsku industriju Mančestera. Građevinci su sa zadovoljstvom izgradili velelepnu zgradu, prvu u svojevrsnoj poslovnoj zoni, koju šaljivdžije nazivaju Dolina Grafena, po uzoru na Silicijumsku dolinu.
UNESCO-ov „Izveštaj o nauci“ upozorava da najveća slabost EU u poređenju sa njenim glavnim takmacima SAD i Japanom leži u – prevelikoj birokratiji! Za razliku od američkih ili japanskih naučnika koji žele da registruju patent i to mogu da urade u jednoj instituciji, njihove evropske kolege patent moraju da registruju u svih 28 članica. Od 2013. radi se na centralizaciji prijave patenata za 25 zemalja (tek treba da se priključe Hrvatska, Španija i Italija), ali je prateći sporazum o takvoj proceduri ratifikovalo tek deset od neophodnih 13 zemalja članica.
Milica Rilak