Da li je gladovanje dobro za zdravlje?

Da li je tako i sa ljudima? 

Dokaze još nemamo, ali ljudi koji praktikuju dijete sa gladovanjem ili značajno smanjenim brojem kalorija tvrde da im se pamćenje značajno poboljšalo. Mark Matson sa američkog Nacionalnog instituta za proučavanje starenja iz Merilenda objašnjava, kako prenosi „New Scientist“, da je, posmatrano iz evolucione perspektive, gladnim životinjama potrebno više intelektualnih sposobnosti da pronađu hranu.

No, gladovanje nije povezano samo sa dobrim pamćenjem već i opštim uticajem na zdravlje. 

Jedno od starijih istraživanja, koje je izazvalo ogromno uzbuđenje među istraživačima ali i „civilima“, objavljeno je 1986. godine u „Journal of Nutrition“. Ono je govorilo o uticaju restriktivne dijete na život miševa – dugovečnost, starenje, učestalost kancera i imunitet. 

Svi miševi koji su bili na nekom obliku restriktivne dijete živeli su drastično duže nego oni iz kontrolne grupe koji su jeli koliko su želeli.

Ubedljivo najdugovečniji su bili miševi iz grupe 6 – živeli su od 35 do 65 odsto duže od miševa iz kontrolne grupe. Deset odsto miševa iz grupe 6, čak, živelo je duže od bilo kojih čoveku poznatih miševa. Ova grupa 6 je imala specifičan, dosta ekstreman režim: unosili su tek oko 35 odsto hrane koju su jeli obični miševi. Ipak, oni su bili pothranjeni, a ne neuhranjeni, a njihova ishrana zasnivala se na proteinima, vitaminima i mineralima.

Objavljivanje ovog istraživanja pratila je velika euforija, jer su mnogi pomislili da bi čovek mogao da jednako dramatično produži svoj vek prateći sličan trend ishrane. U SAD je osnovano Međunarodno udruženje za kalorijsku restrikciju koje se zalaže za smanjen unos hrane tvrdeći da je to jedini naučno dokazani metod za produženje života. U međuvremenu, nastala je i armija od više hiljada ljudi koji iz istog razloga dugoročno menjaju svoju ishranu – umesto uobičajenih 2000 do 2500 kalorija (za žene, odnosno muškarce), oni unose 1500 do 1800. Istraživanja na ljudima još nisu okončana, ali prema nekim ispitivanjima, ljudi na ovakvom režimu ishrane imaju niži nivo šećera u krvi i holesterol.

Višedecenijska studija koja se sprovodi na makaki majmunima potvrdila je da su ove životinje na restriktivnoj dijeti živele u proseku tri godine duže, što bi, prevedeno u ljudske mere, bilo oko devet godina života. Nekoliko majmuna iz jedne od studija živelo je preko 40 godina, što je apsolutni rekord za bilo koju vrstu makaki majmuna, koji u zatočeništvu u proseku žive oko 26 godina. Druga studija pokazala je da je među majmunima bilo manje srčanih bolesti i slučajeva raka, koji su uglavnom povezani sa starenjem.

Pošto je ipak reč o dugoročnim, višedecenijskim studijama, koje su potvrdile pretpostavku o koristi ovakve dijete kod mnogih životinja, ali ne i svih primata, opšteg zaključka još nema. Naučnici ipak pomalo bojažljivo izjavljuju da zdravstvena korist kod makaki majmuna jeste potvrđena i da bi sličan mehanizam „vrlo verovatno“ funkcionisao i kod čoveka, s obzirom na to da je naš i njihov genom vrlo sličan i da se i anatomija i fiziologija, kao i način starenja, u velikoj meri poklapaju.

Rozalin Anderson koja je učestvovala u ovom istraživanju sa makaki majmunima kaže da bi – prevedeno na ljude – dijeta koja promoviše zdravlje i dugovečnost mogla da se ovako opiše: tokom pet dana u mesecu čovek unosi smanjen broj kalorija. Prvog dana oko 1100 kalorija, a naredna četiri dana po 700 kalorija. Ostalim danima u mesecu jede uobičajeno.

Naravno, ovi naučnici nisu nutricionisti, nisu kreatori popularnih dijeta i ne preporučuju da ljudi sami eksperimentišu. Oni samo rade svoj posao – istražuju procese koji usporavaju starenje.

No, istraživanja na ljudima se svakako rade. Profesor Luiđi Fontana sa Univerziteta Vašington u Sent Luisu tokom osam godina je kao šef Divizije za ishranu i starenje Italijanskog instituta za zdravlje pratio jedan broj ljudi koje naziva „kroniji“ (Calorie Restriction with Optimal Nutrition, Restrikcija kalorija sa optimalnom ishranom). Ovi ljudi unose do 30 kalorija manje nego što je zvanična preporuka i jedu niskokaloričnu hranu bogatu nutrijentima, pretežno povrće, u velikim količinama. Njihov indeks telesne mase je na granici između normalnog i neuhranjenog i iznosi 18,5. Fontana još nije došao do konkretnih rezultata jer najstariji ljudi u njegovom programu imaju oko 70 godina. Za sada je dokazao da ovakav način ishrane zaista poboljšava zdravlje i smanjuje mogućnost da čovek oboli od tipičnih bolesti starosti kao što su kancer i dijabetes. Ljudi koje Fontana ispituje imaju nizak pritisak i holesterol i zdravo srce.

Razlika između reakcije životinja i ljudi na smanjen kalorijski unos ipak postoji. Jedan od važnih promotera starosti, hormon IGF-1 kog proizvodi jetra, kod životinja na ovakvom režimu ishrane je niži nego što je to normalno i delimično je zaslužan za njihovu dugovečnost. Kod „kronija“, međutim, to nije slučaj – njihov IGF-1 je isti kao i naš – i zbog toga naučnici baš i nisu bili skroz sigurni u ishod istraživanja.

Dalja istraživanja pokazala su da veliki uticaj na IGF-1 ima unos proteina, a da su „kroniji“, da bi umanjili osećaj gladi, unosili više proteina nego prosečan čovek. Kada je nekoliko njih smanjilo unos proteina, i IGF-1 im je posle tri nedelje značajno pao. Fontana je, inače, ranije poredio IGF-1 kod vegana koji ne unose proteine iz životinjskog mesa, mleka i jaja pa je njihova dijeta niskoproteinska, sa IGF-1 kod onih koji jedu životinjske proizvode, i našao da su vegani u velikoj prednosti.

ontana je vrlo svestan da niskokalorična i niskoproteinska dijeta nije za svakoga i da je veoma teško održavati je. Onima koji nisu snažnog karaktera što se hrane tiče, preporučuje smanjenje unosa proteina umesto smanjenja kalorija jer se mnogo lakše izdržava, a ima snažniji efekat na zdravlje i dugovečnost. 

—–

Tekst: M. Đurić – Nauka kroz priče

Foto: Depositphotos/Nupix