Neko ko je pre samo nekoliko decenija išao u školu, o genetskom inženjeringu je mogao da čita samo u knjigama Orsona Skota Karda, Oldusa Hakslija i drugih velikana naučne fantastike. Imali smo velika očekivanja od ove prosperitetne grane nauke. Danas svaki osnovac zna za genetiku i genetsko krojenje. Analiziranje DNK je stvar svakodnevice naučnika, a očekivanja koja smo imali kao mlađi su ostvarena, ili su veoma blizu ostvarenja. U ruke nam se stavlja velika odgovornost i naučnici se slažu da pažljivo moramo iskoristiti ovu moć. Ali se ne slažu svi u tome kako postupiti.
Šta je uopšte zadatak dekodiranja gena? Zamislite naš genetski kod, naš DNK lanac kao jednu ogromnu rečenicu spojenih slova, takozvanih nukleotida. Jedna rečenica, odnosno DNK ima preko tri milijarde znakova. Dekodiranje gena predstavlja čitanje te čitave rečenice, svakog slova ponaosob, i praćenje svake promene u njihovom redosledu. Međutim, zadatak nam je u toliko lakši kada primetimo da se neki nizovi slova, tj. „reči“, ponavljaju, pa tako možemo da celu ovu rečenicu podelimo na segmente. Svaka reč nam govori o karakteristikama jedinke. Kada znamo da pročitamo te reči, možemo ih rekonstruisati, uticati na njih, pa ih tako izmeniti ili kopirati.
Samo čitanje genoma nije novo u svetu nauke i do sada već predstavlja standardnu analizu. Tako, recimo, trudnice mogu otkriti određene genetske promene kod fetusa već u ranom stadijumu trudnoće. Policijski forenzičari mogu porediti uzorke DNK sa mesta zločina i uzorke osumnjičenih, na šta smo već navikli u krimi serijama, filmovima i knjigama. Prepoznavanjem defektnog gena pronalazimo uzroke bolesti, pa tako znamo na šta se treba fokusirati kada govorimo o lečenju.
Ovde u igru ulazi genetski inženjering. Kada već znamo kod genoma, šta sve možemo sa njim raditi? Uloga genetskog inženjeringa je da taj kod izmeni, premešta slova u rečima, reči u rečenici našeg DNK niza, ili ga prekopira i pokuša da reprodukuje na nekom drugom mestu. To znači da bi mogli da utičemo na samu suštinu građe organizma.
Upravo se na ovom mestu nalazi etička dilema. Da li bi trebalo da preuzmemo volan od prirode i sami odlučujemo o našoj sopstvenoj prirodi?
ZA
Čitanje ljudskog genoma može pobediti bolesti
Genetski inženjering je rešenje za ogroman broj bolesti. Lečenje genima se sastoji u tome da prvo iz uzorka tkiva izolujemo zdrav gen, a zatim ga pošaljemo u organizam sa defektnim genom. Zdrav gen bi trebalo da zameni obolele i tako promeni genetsku strukturu organizma. S druge strane, možemo uticati i na čitav organizam, još u ranom stadijumu razvitka. To bi značilo da bi svaka ćelija, nastala nakon tretmana određenim genom, imala izmenjen genetski kod. Izmenom genetskog koda mogli bismo ukloniti sve genetske bolesti.
Ali zašto stati ovde? Ako svaka reč, svako slovo u genetskom nizu utiče na karakteristike organizma, zašto ne izmeniti sve one osobine koje nam se ne sviđaju? Kada bi ustanovili tačno koji genetski niz da promenimo i na koji način, imali bismo mogućnost da, na primer, usavršimo pamćenje ili poboljšamo koncentraciju. I ne samo to, već bi i svi potomci ovako usavršenog organizma imali isti, poboljšani genetski kod. Roditelji bi svojoj deci još pre rođenja mogli da odrede karakteristike i spreče moguće bolesti.
PROTIV
Čitanje ljudskog genoma bi mogao biti put ka diskriminaciji
Etička, kao i bezbednosna pitanja postavljaju se i na nivou pojedinca, kao i na nivou vrste. Ne možemo biti sigurni da su istraživanja, kao ni inženjering bezbedni po čoveka, jer još nemamo konkretne eksperimentalne podatke. Čak i da su sama istraživanja sigurna, promena genetskog koda može na duže staze ispoljiti neželjene i opasne posledice. Pored toga, promena jedne osobine čoveka može direktno uticati na ostale osobine. Tako istraživanje iz 1999. godine pokazuje da genetskim modifikacijama možemo poboljšati memoriju kod miševa, ali ti isti miševi imaju znatno niži prag tolerancije bola. Zašto bi ljudi bili drugačiji?
Tu je i pitanje ljudskih prava i sloboda. Deo javnosti smatra da roditelji ne bi trebalo da imaju pravo da unapred određuju karakteristike deteta, jer ono samo nije sposobno da se za iste pita. Najviše obrva ipak podiže pitanje civilizacije nakon genetski kreiranih ljudskih organizama. Jedan od scenarija govori o zdravstvenom osiguranju ljudi koji nisu modifikovani i time zaštićeni od bolesti. Sam proces genetskog inženjeringa je veoma skup i ne bi mogli svi da ga priušte. Ovo ostavlja antiutopijsku sliku bogatih genetski superiornih ljudi i siromašnih koji su i dalje izloženi bolestima i mogućim klasnim diskriminacijama. Ono što danas radimo na polju genetskog i etičkog istraživanja svakako ima ključni uticaj na budući vrli novi svet.