Ove sezone već 11 ljudi je umrlo na Everestu. Nepalske vlasti su na udaru žestokih kritika jer su za prolećnu penjačku sezonu, od marta do maja, izdale rekordnu 381 dozvolu za uspon.
Alpinisti zato ostaju dugo u velikim gužvama u zoni smrti, gde iz minuta u minut njihovo telo propada a ćelije odumiru.
Ljudski organizam ne može normalno da funkcioniše iznad određene nadmorske visine. Telo najbolje “radi” na nivou mora gde je nivo kiseonika idealan za naša pluća i mozak, piše portal Science Alert.
Kada planinari žele da se popnu na Mont Everest, najviši planinski vrh na svetu visok 8.848 metara, moraju da prođu kroz “zonu smrti”, visinu iznad 8.000 metara na kojoj telo postupno počinje da umire, minut po minut, ćeliju po ćeliju.
Pri vrhu Mont Everesta nivo kiseonika je opasno nizak, a jedna od planinara je to opisao kao trčanje punom brzinom uz disanje na slamčicu. U zoni smrti pluća i mozak žude za kiseonikom, rizik od srčanih i moždanih udara raste, a znatno se smanjuje i sposobnost rasuđivanja.
Džeremi Vinsdor, lekar koji je osvojio Everest 2007. godine, rekao je da su uzorci krvi uzeti u zoni smrti pokazali da penjači preživljavaju s jednom četvrtinom količine kiseonika koja je dovoljna za normalno funkcionisanje na nivou mora.
“To su brojke uporedive s pacijentima na ivici smrti“, objasnio je doktor.
Manjak kiseonika izaziva brojne zdravstvene rizike. Kada nivo kiseonika u krvi padne ispod određenog nivoa, broj otkucaja srca diže se iznad 140 u minutu što povećava opasnost od srčanog udara.
Planinari koji žele da se popnu na krov sveta moraju da se aklimatizuju na uslove. Iz baznog kampa koji se nalazi na oko 5.000 metara nadmorske visine ekspedicije postupno odlaze na sve veće visine pre nego što probaju da savladaju završni uspon. To je proces koji traje nedeljama i omogućava telu da počne da proizvodi više hemoglobina, proteina u crvenim krvnim zrncima koji prenosi kiseonik iz pluća u druge delove tela, kako bi se nadoknadio manjak kiseonika.
Međutim, previše kiseonika može da zgusne krv i tako oteža srcu distribuciju krvi, što dalje može da rezultira moždanim udarom ili sakupljanjem tečnosti u plućima. Ovo poslednje naziva se visinskim plućnim edemom (HAPE). Simptomi uključuju umor, osećaj gušenja, slabost i stalan kašalj s belim, vodenastim iscetkom. Ponekad je kašalj toliko jak da izaziva prsnuće rebara.
Zbog nedostatka kiseonika u zoni smrti dolazi do hipoksije i oticanja mozga, odnosno stvaranja cerebralnog edema (HACE), što izaziva mučninu i svojevrsnu visinsku psihozu. Hipoksičnim penjačima sposobnost rasuđivanja je poremećena, zaborave gde se nalaze i padaju u delirijum. Ovo se događa jer aklimatizacija na zonu smrti jednostavno nije moguća, rekao je lekar Piter Haket, stručnjak za visinske bolesti.
Manjak kiseonika u organizmu i sve posledice koje iz toga proizlaze nisu jedino o čemu alpinisti moraju da brinu.
“Ljudi jednostavno počinju da propadaju“, kaže Haket i dadaje da spavanje postaje problem, mišići atrofiraju i gubi se telesna težina. Tu je i snežno slepilo i pucanje kapilara u očima. Deo penjača strada zbog posledica koje nisu direktno vezane za visinske bolesti.
Gubitak telesne težine i slabiji vid mogu dovesti do padova. Jednako kao i iscrpljenost i manjak kiseonika koji utiču na donošenje pogrešnih odluka.
Alpinisti obično pokušavaju da završni uspon na vrh i spust s njega izvedu u jednom danu. Tačnije, od zore do sumraka. Time se boravak u zoni smrti skraćuje na najmanju moguću meru. Boravak na samom vrhu zbog toga mora biti kratak, dovoljan samo za malo odmora i prigodno fotografisanje.
Gužva koja je nastala na Himalajima proteklih dana i produženi boravak u zoni smrti objašnjenje su za povećan broj smrtnih slučajeva ove penjačke sezone. Ti produženi neplanirani sati na kritičnom delu planine za 11 ljudi činili su razliku između života i smrti.