Foto: Mondo
BEOGRAD – Članovi NIN-ovog žirija kritike načinili su prvu selekciju te od ukupno 188 romana primljenih na konkurs izabrali 38 koji ulaze u širi izbor.
Među 38 izabranih nalazi se roman “Poslije zabave” Steve Grabovca, objavljen u izdanju banjalučkog “Imprimatura” te “Knjiga o fudbalu” Žarka Radakovića (Čarobna knjiga), “Večeras padaš sam” Vladana Krečkovića (Enklava), “I onda opet, ispočetka” (Booka), “Polje meduza” Ota Oltvanjija (Laguna) i “Četiri smrti i jedno vaskrsenje Fjodora Mihajloviča (autorsko izdanje).
Cjelokupan spisak dostupan je na sajtu NIN-a, a uži izbor s prikazima romana biće objavljen 11. januara, dok će nagrada biti dodijeljena 29. januara.
Žiri NIN-ove nagrade čine Tamara Mitrović, Violeta Stojmenović, Žarka Svirčev, Milena Đorđijević i Goran Korunović (predsjednik).
Roman “Poslije zabave” čitaocima donosi jednu slojevitu i vješto ispripovijedanu priču o ocu, zločinu, porodici, prijateljstvu i odrastanju.
Odlomak iz romana
Priča koju želim da ispričam govori o jednom užasnom zločinu. I njena najveća tragedija je, kako bi rekao Kiš, upravo u tome što je istinita. Ne radi se, dakle, o plodu moje bolesne mašte, već o stvarnim događajima.
Priča počinje u proljeće dvije hiljade i pete, mnogo godina nakon što se sam zločin desio i u tim trenucima ja ne znam ništa o njemu. Počinje, baš kao u svim lošim romanima, jednim telefonskim pozivom.
Bio je utorak, oko podneva, i ja sam drijemao u fotelji, gledao sam snimku neke fudbalske utakmice engleske Premijer lige, vjerovatno sažetke ili reprizu od sinoć, ne znam, nisam bio koncentrisan i nije me puno zanimalo, tonuo sam u stanje između sna i jave kada me prenuo ružni i uporni zvuk zvonjave telefona. Sporo sam se pridigao nadajući se da će zvonjava prestati, no kako se to nije dešavalo, odlučio sam da se javim. „Dobar dan” – rekao je ljubazni ženski glas iz dubine ponora telefonske slušalice – „da li je to gospodin Stevo Grabovac?” Nikada se nisam osjećao kao gospodin, ali rekao sam: „Da, ja sam.” „Ovdje Nataša” – reče glas i meni istog trena na um pade pjesma „Poslednje igre leptira”. „Zovem iz Udruženja bivših ratnih zarobljenika i civilnih žrtava rata i udruženja za traženje nestalih.” „Iz sva tri?” – upitao sam. Čuo sam kako se glas nasmijao. „A ne, to je samo jedno udruženje.” „Imate jako komplikovan naziv” – pokušao sam da nastavim u istom tonu, ali ljubazni glas je već prešao na stvar: „Da li biste mogli da dođete u petak, u jedanaest sati, u našu kancelariju?” „A zašto bih dolazio?” – odgovorio sam protivpitanjem. „Pa, vidite ovako…”