Kako se u različitim zemljama reciklaža razvijala kroz vekove?
Ukoliko krenete da plovite Bisernom rekom uzvodno iz Hong Konga, stići ćete do industrijskog grada Donguana, gde ćete zateći ono što bi mogla da bude najveća fabrika hartije na svetu, veća od 300 fudbalskih terena.
Njen vlasnik je Devet zmajeva, kompanija za reciklažu koju je pokrenula Žang Jin, poznata i kao Čeung Jan, nekada u Forbsu proglašena najbogatijom ženom na svetu koja je vlastitim trudom stekla to bogatstvo.
Devet zmajeva je – ili je makar bio – najveći uvoznik američke robe po zapremini u Kinu.
Ta roba? Papirni otpad – obično pomešan sa neželjenim smećem. Tona za tonom pakovana je u bale, utovarivana na brodove i prebacivana u Kinu, gde su je radnici ručno sortirali.
To je posao od ključne važnosti: ako je papirni otpad suviše kontaminiran, on ne može da se reciklira.
To je i posao koji je teško uspešno automatizovati. Za njega su neophodni ljudi.
I tako su bogate zemlje počele da otpremaju otpad u zemlje u kojima su radnici dovoljno siromašni da ga sortiraju za nadnice dovoljno niske da može da se ostvari profit.
Od 1980-tih sve donedavno, taj sistem je funkcionisao besprekorno.
Kineska ekonomija u ubrzanom porastu izvozila je mnogo proizvedene robe, a umesto da se brodovi vraćaju prazni, na njih je tovaren otpad koji je Kina mogla da reciklira.
Preduzetnici poput gospođe Jin zaradili su na tome čitavo bogatstvo.
Ali kako se Kina sve više bogatila, vlada je odlučila da ne želi više da bude deponija za odlaganje svetskog smeća.
Ona je 2017. godine najavila politiku Nacionalnog mača, prema kojoj će Kina prihvatati samo lepo sortiran otpad koji ne sadrži više od pola procenta stvari koje ne bi smeo da sadrži. Bila je to velika promena – stopa kontaminacije ranije znala je da bude i do 40 puta veća od toga.
Količina otpada koja se slala u Kinu vrtoglavo je opala.
Vlade i kompanije za reciklažu pokušale su da se prilagode.
Da li da pronađu druge zemlje dovoljno siromašne da prihvate loše sortiran otpad, da povećaju takse kako bi plaćali veće nadnice radnicima da ih bolje sortiraju ili urade nešto treće?
Postoji razlog zašto mantra „smanji, upotrebi ponovo, recikliraj” ide baš tim redom. Ispiranje i ponovno punjenje staklenih flaša ima više smisla nego ih razbijati i otapati da bi se pravile nove.
Primeri ponovne upotrebe nečega korene vuku još od pre papira, čak od papirusa: stara Grčka nam je podarila reč „palimpsest”, koja bukvalno znači „oriban da bi se ponovo koristio”.
Rimljani su otapali stare bronzane statue da bi izrađivali nove, a pre 1.000 godina Japan je pravio papirne smese kako bi od njih pravio još papira.
Vekovima su ljudi preživljavali tako što su sakupljali otpad, kao što su krpe koje su se prodavale fabrikama hartije.
Ali to su sve pokretale tržišne olakšice: sirovi materijali bili su suviše vredni da bi se bacali.
Ideja da treba da recikliramo zato što je to ispravno znatno je novija.
Uzmite na primer ovaj članak iz časopisa Tajm iz avgusta 1955. godine pod naslovom „Jednokratni život”. Pridev nije pežorativan – on je pohvalan.
„Artikli koji mogu da se bace smanjuju količinu kućnih poslova”, kaže se u njemu.
Nasmejana porodica puni kantu papirnim tanjirima, plastičnim escajgom i drugim predmetima za koje bi nam, tvrdi se u članku, „trebalo 40 sati da ih operemo – osim što sada nijedna domaćica ne mora njima da se bakće”.
Zašto prati posle kuvanja kad možete da koristite tavu „Dispoza-pen” od folije ili jednokratni roštilj, sa sve praktičnim stalkom od azbesta?
A televizijska reklamna kampanja poznata kao „Uplakani Indijanac” pomogla je da se promeni raspoloženje javnosti, makar u Americi.
Prvi put emitovana 1971. godine, ona prikazuje Indijanca kako vesla u kanuu niz reku zagađenu smećem i stoji kraj puta dok iz kola koja prolaze leti kesa s ostacima brze hrane i pada mu pravo pred noge.
„Ljudi pokreću zagađenje”, čuje se glas naratora. „Ljudi mogu da ga zaustave”.
Indijanac se okreće u kameru, a niz obraz mu se sliva jedna jedina suza.
Ali reklama nije ono što je izgledala i ne samo zato što se ispostavilo da je glumac druga generacija italijanskih emigranata.
Finansirala ju je organizacija koju su podržavale vodeće kompanije za proizvodnju sokova i ambalaže.
U ono vreme, šeme za povraćaj kaucije bile su dobro razrađene: kupite gazirani sok i dobićete deo gotovine nazad kad vratite flašu. Ovaj model pretpostavlja da je posao proizvođača da omogući olakšice i logistiku za odlaganje otpada.
Uplakani Indijanac je imao drugačiju poruku. Ljudi su odgovorni za vlastiti otpad.
Kaucija je uskoro izašla iz mode. Logistika reciklaže doživljena je kao odgovornost lokalnih vlasti.
Istoričarka Finis Danvej tvrdi da je pretvaranje „velikih sistemskih problema u pitanje individualne odgovornosti” na ovaj način bila loša ideja.
Suština reciklaže postala je manje efikasna akcija, a više pokušaj da se mi osećamo dobro.
To se uklapa u istraživanje bihevioralnih ekonomista sa Univerziteta u Bostonu, koji su otkrili da se ljudi koji znaju da mogu da recikliraju obično ponašaju više rasipnički.
To ne bi bilo bitno kad reciklaža ne bi ništa koštala, ali to, naravno, nije tako.
Ekonomista Majkl Manger tvrdi i da je loša ideja prepustiti odlaganje otpada slobodnom tržištu.
Ako ljudima naplatite onoliko koliko košta da se bezbedno odloži njihovo smeće, vi ih dovodite u iskušenje da ga se rešavaju na ilegalne načine, a to je mnogo gore.
Ali jednom kad počnemo da koristimo takse da bismo subvencionisali odlaganje otpada, rizikujemo da podstičemo ponašanje iz časopisa Tajm – ljudi mogu da priušte bacanje stvari kad društvo snosi troškove.
Kako onda da ih navedemo da recikliraju? Jedno rešenje je moralno ubeđivanje iz reklama o Uplakanom Indijancu.
Ali i to stvara problem, kaže Manger, u eseju za američki ekspertski tim Institut Kejto.
On kaže da prosto treba da uporedimo troškove i korist od recikliranja svake vrste otpada – staklenih flaša, limenki, plastičnih čaša za kafu i tako dalje, sa drugim opcijama.
Dobro osmišljene deponije danas su prilično bezbedne, a možemo da iskoristimo metan koji ispuštaju za proizvodnju struje.
Savremeni način spaljivanja otpada može biti relativno čist izvor energije.
Ako se umesto toga postavimo prema reciklaži kao prema moralnom pitanju, kada treba da se zaustavimo? To nas vraća na enigmu koje je postavila kineska politika Nacionalnog mača.
Stroži program reciklaže olakšao bi sortiranje. Ali deluje kao korak unazad.
Tajvan – nekada nazivan „ostrvom smeća” – danas je poznat po tome što ima jednu od najviših stopa reciklaže na svetu.
Kako? Postaravši se da je odlaganje otpada „prisutno u svesti javnosti”, rekao je za magazin Smitsonijan Jing-Jing Lai, šef odeljenja za odlaganje otpada tajvanske administracije za zaštitu životne sredine.
Ako mogu oni, zašto ne bi mogli i svi ostali?
Možda su nam potrebni sistemski odgovori: možda zakonodavci mogu da podstaknu nove poslovne modele kao što su šeme sa kaucijama za flaše terale proizvođače da promisle olakšice i logistiku za recikliranje svojih proizvoda.
Mnoge od ovih diskusija vode se pod modernom frazom „kružna ekonomija”, konceptom koji je pomenuo čak i Jing-Jing Lai sa Tajvana.
Ili će nam možda u pomoć priteći tehnologija.
Jedan britanski start-ap kaže da može da pretvori mešanu plastiku – koja je ozloglašena po tome da se teško reciklira – nazad u naftu iz koje je potekla.
Jedan tržni centar u Australiji nedavno je isprobao kantu za smeće koju pokreće veštačka inteligencija i koja oseti šta je stavljeno u nju i onda sortira otpad u skladu s tim.
Najsavremeniji pogoni za sortiranje koriste robote, lasere, magnete i vazdušne turbine da razdvoje različite struje proizvoda za reciklažu.
Ništa od ovoga još ne može da se meri sa razmerama posla koje obave slabo plaćeni radnici u Kini i na drugim mestima – ali možda će se upravo zatvaranje te opcije pokazati kao podsticaj za inovaciju neophodnu industriji.
Autor piše kolumnu za „Ekonomistu na tajnom zadatku” u Fajnenšel tajmsu.