Foto: Agencija
Malo ko je 24. decembra 1996. verovao da će 27 godina kasnije, isto u danu dugih pendreka, građani morati da na ulici brane izbornu volju.
Za mlađe podsećanje da je na taj dan Slobodan Milošević napravio kontramiting u Beogradu na koji su autobusima iz cele Srbije dovožene pristalice Socijalističke partije Srbije i zaposleni u državnim preduzećima.
Policijski kordon koji je razdvajo „dve Srbije“ tukao je samo građane opozicione orjentacije, pomažući ostrašćenim Miloševićevim pristalicama da se obračunaju sa „petokolonašima“ (kako su tadašnji gospodar Srbije i RTS nazivali one koji ne misle isto).
Član Srpskog pokreta obnove Ivica Lazović dobio je toga dana metak u potiljak, ispaljen iz pištolja funkcionera SPS-a Živka Sandića, a samo je čudom uspeo da preživi. Pitanje je šta bi Lazović 27 godina kasnije rekao na to što je SPO danas na vlasti u koaliciji sa SPS-om i strankom tadašnjim radikalem Aleksandra Vučića.
Kontramitinga ovog 24. decembra nije bilo. Vučić je sa fotografijom isečene jabuke i ironičnom objavom na društvenim mrežama „trenutka predaha“ u predsedništvu sam za sebe napravio kontramiting.
Zamolio je svoje pristalice da ne dolaze u centar grada, stvarajući lažnu sliku da ljudi dobrovoljno žele da brane njegovu vlast – bez prevoza, dnevnice i sendviča.
U svojim i okupiranim državnim medijima (RTS i RTV) uspešno je stvorio sramnu sliku da se sve ovo dešava zato što su tamo neke opozicione pristalice želele da nasilno uđu u Skupštinu Beograda (Stari dvor).
A svega ovoga ne bi bilo da su oni koji su tražili pravdu 1996. izgradili posle 2000. društvo u kome funkcionišu institucije.
Društvo u kome bi narod verovao tužilaštvu i policiji, a koji bi odmah u danu izborne krađe krenuli da istraže šta su po Beogradu radile kolone autobusa iz Republike Srpske i putnici koji su tumarali od opštine do opštine ne znajući gde im je navodno biračko mesto.
Ali, institucije nisu izgrađene, a pod geslom „nema revanšizma“ abolirani su svi koji su krali izbore 1993-2000.
Abolirani su i odgovorni u policiji koji su brutalno prekoračivali ovlašćenja, uključujući i one koji su u noći dugih pendreka na Brankovom mostu (februar 1997) pretukli i narodne poslanike Zorana Đinđića i Vesnu Pešić.
Zato i ne treba da se čudimo što danas deca onih iz 1996. moraju sve ispočetka, pa i da poturaju svoja leđa pod pendrek policije. Istorija se ponavlja sve dok je ne naučimo. Mislite o tome…