Zapadnoevropske kompanije, opravdano optužene za prodaju prehrambenih i kozmetičkih proizvoda lošijeg kvaliteta na tržištima post-komunističkih zemalja koje su članice EU, pokušale su da se opravdaju “razlikom u ukusu potrošača na siromašnijim i bogatijim unutrašnjim tržištima Evropske unije”. Time su neuspešno pokušali da celu stvar prikažu kao zadovoljavanje potreba tržišta, a sa ciljem izbegavanja milionskih kazni koje bi bile jednostavno rešenje za prekid ove odavno poznate prakse.
Taktika patronizacije i psihologizacije naroda postsocijalističkih zemalja, kao taktika diverzije sa realnog problema u ovoj priči, ovim nije iscrpljena, nego tek otvara vrata još kreativnijim opravdanjima. Tako se kapitalistička logika u kojoj je trgovačka marža prioritet veći od baš svih ostalih (društvenih, zdravstvenih, itd.) prihvata kao neosporivi nadzakon pa se ne propituje previše ni sledeći zaključak jednog analitičara: “Kompanije su redukovale najskuplje sastojke kako bi zadržale ‘pristupačnost’ svojih proizvoda kupcima na siromašnijim tržištima, uz istovremeno zadržavanje istog nivoa profitnih marži.” No, zanemaruje se činjenica da su, barem u Hrvatskoj, cene spornih proizvoda jednake onima u Nemačkoj, a u ponekim slučajevima čak i veće, uprkos ogromnim razlikama u životnim standardima ljudi u ove dve zemlje. Pri pokušaju legitimizacije ove izjave zanemaren je ostao i zdravstveni aspekt, barem do uplitanja Rumunije u priču.
Rumunski stručnjaci postavili su pitanje povezanosti “smanjenja količine najskupljih sastojaka” u korist šećera i gojaznosti školske dece u ovoj zemlji. A odgovor je bio gotovo neverojatan: “U Rumuniji postoji manjak informacija, majke nemaju dovoljno znanja o pravilnoj ishrani dece”. Ovo dakako “zvoni” na neku skupu i opširnu medijsku kampanju koja će upozoriti majke bez interneta da je šećer štetan za zdravlje njihove dece. Društveni problemi koje stvaraju kapitalističke kompanije sa ciljem zadržavanja profitnih marži opet se ne rešavaju tamo gde im je mesto – u ekonomskoj sferi i odnosu moći zapadnih kompanija spram istočnoevropskih država – već se umesto saniranja problema niskog kvaliteta spornih proizvoda rešenja traže u promeni ponašanja “žrtava” ovakve ekonomske logike.
Domeni rešenja
Isto potvrđuje i iduća rečenica koju su sa Rojtersa spremno preneli zapadni mediji – čak i kad se dozvole naznake ekonomskog diskursa, on se odmah vešto stapa s novom psihologizacijom, ovaj put uz elemente čak i istorijskog konteksta: “U centralnoj i istočnoj Evropi prihodi su i dalje znatno niži nego na zapadu, stoga potrošači, ‘uslovljeni’ nestašicama iz komunističkog perioda preferiraju kvantitet nad kvalitetom”.
Da ova stvar neće biti rešena u korist istočnoevropskih potrošača postalo je jasno nakon sastanka ministara na evropskom nivou, instanci bez ikakve realne moći. Tamo su naime istočnoevropske zemlje tražile osnivanje nove komisije za pregled proizvoda koji odlaze na istočna tržišta. Protiv ove dodatne birokratizacije bili su nemački predstavnici kazavši kako nema potrebe za 700 novih službenika. Izjava je dakako izazvala lagano zgražavanje među istočnoevropskim predstavnicima, no nemački delegati bili su u pravu. Ovaj problem treba rešiti tamo gde mu je mesto, u domenu finansija: ogromnim finansijskim kaznama spornim kompanijama, poput onih koje je Španija naplatila Googleu. Zapadnoevropske kompanije u tom slučaju imaju izbor – ili će pristati na snižavanje svojih marži ili izgubiti deo istočni tržišta.
Ironično, najveća prepreka ovakvom rešenju upravo su same istočnoevropske države koje su poslednjih 26 godina, poput dobrih evropskih učenika, navikle stvari da rešavaju osnivanjem novih komisija, umesto da osiromašene budžete pune nabijanjem velikih finansijskih penala za svaki ovakav prestup. Zapadne kompanije obično su u grčevitoj borbi za sve skučenija nova tržišta, stoga bi im se više isplatilo da smanje marže nego da izgube veliko tržište od nekoliko stotina miliona ljudi.