Predsednička kampanja Billa Clintona je još 1992. insistirala na „ekonomiji, glupane“. Za razliku od toga, pitanje makroekonomske politike ili šta da se radi sa recesijom je van fokusa ove predsedničke kampanje. To brine, jer smo još uvek suočeni sa ozbiljnim ekonomskim rizicima, pa se stiče utisak da su predsednički kandidati malo toga naučili u poslednjih 8 godina.
Ako pratite finansijske vesti, svesni ste ozbiljnog previranja na tržištima. Stvari ne stoje loše kao 2008, ali vesti jesu zabrinjavajuće. Opet imamo veliki problematični dug. Ovoga puta to nisu hipotekarni krediti, već zajmovi energetskih kompanija, žestoko pogođenih padom cena nafte. U međuvremenu su tržišta u razvoju kao što je brazilsko upala u velike nevolje, a i Kina posrće. Iako je ekonomija SAD u prilično dobrom stanju, boljem od svih ostalih, ona ipak nije imuna na prelivanje krize. Niko ne zna koliko se stanje može pogoršati, ali finansijska tržišta već upozoravaju. To se naročito odnosi na tržišta obveznica koja se ponašaju kao da investitori očekuju godine ekstremne ekonomske slabosti. Dugoročne kamate u SAD su rekordno niske, što je još i dobro u poređenju sa drugim zemljama, gde su kamate negativne.
Niske kamatne stope, koje odslikavaju tržišne sile a ne politiku, izazivaju probleme bankama čiji profiti zavise od mogućnosti pozajmljivanja po kamatama većim od kamata na štedne uloge. Evropske banke su u najvećim problemima, ali je takođe došlo do pada cena akcija američkih banaka. Drugim rečima, izgleda kao da još uvek živimo u ekonomskoj eri u koju smo ušli 2008 – dobu neprestane ekonomske slabosti u kojoj su najveći izazovi deflacija i depresija, a ne inflacija i deficiti. Kako će se predsednički kandidati suočiti sa ovim izazovima?
Republikanci kao da se uzdaju u božiju pomoć. Ekonomski stavovi na toj strani političkog spektra se kreću između prilično do potpuno ludačkih. Grupu potpuno ludačkih predvodi, nećete se iznenaditi, Donald Trump, koji je optužio Federalne rezerve da podržavaju demokrate. On je pre nekoliko meseci izjavio da predsednica Federalnih rezervi Janet Yellen nije podigla kamate “jer joj je to naredio Obama”. On kao da ne primećuje da je inflacija još uvek ispod zacrtane i da se odluka Federalnih rezervi da u decembru poveća kamatne stope pokazala kao pogrešna, na šta su mnogi upozoravali.
Stavovi gospodina Trumpa nisu daleko od republikanskog mejnstrima. Setimo se samo kako se lider republikanaca u Predstavničkom domu Paul Ryan, pored toga što je pozivao Bena Bernankea, prethodnika gospođe Yellen, da odustane od politika koje navodno rizikuju inflaciju (do koje nije došlo) – spremno upustio u teorije zavere o tome da gospodin Bernanke po svaku cenu “spasava fiskalnu politiku”.
Čak i naizgled razumni republikanci imaju ekstremne stavove o makroekonomskoj politici. John Kasicheva ključna inicijativa je ustavni amandman o uravnoteženom budžetu koji bi ekonomiju gurnuo u recesiju. On je pravi monetarni jastreb koji se ne libi bizarnih izjava poput one da je politika niskih kamatnih stopa Federalnih rezervi odgovorna za stagniranje zarada.
Na strani demokrata, oba kandidata trezveno govore o makroekonomskoj politici. Gospodin Sanders opravdano tvrdi da je podizanje kamata bio pogrešan potez. Ali je on takođe i napadao Fed, za razliku od gospođe Clinton – što objašnjava razlog njegove popularnosti i zašto bi trebalo da nas brine njegov pristup. On tvrdi da finansijska industrija vrši veliki uticaj na Federalne rezerve, što je tačno. Ali njegovo rešenje je povećani nadzor od strane Kongresa – on je bio jedan od nekolicine ne-republikanskih senatora koji su podržali Rand Paulov predlog zakona o uvođenju „nadzora“ nad monetarnom politikom Federalnih rezervi. (Ako se pitate, taj nadzor već postoji.)
Ideja o pozivanju na odgovornost Federalnih rezervi za svoje odluke zvuči dobro, ali Volstrit nije jedini izvor lošeg uticaja na Federalne rezerve, a u kontekstu trenutne političke situacije u SAD takav zakon bi samo ojačao fanatike – ljubitelje zlatnog standarda koji neprestano upozoravaju da-inflacija-nadire i koji dominiraju u republikanskoj partiji. Oni već pet, šest godina vrše pritisak na nosioce odluka o monetarnoj politici da odustanu od sprečavanja ekonomske katastrofe. S obzirom na ekonomske rizike sa kojima se suočavamo, veoma je dobro što podrška gospodina Sandersa nije bila dovoljna za usvajanje ovog zakona. Ali i bez ovog zakona me podilaze žmarci pri pomisli na to kako bi američka politika odgovorila na novu krizu sa republikanskim predsednikom u Beloj kući.
The New York Times, 12.02.2016.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net