Sreća da kineske gazde, izgleda, još nisu čule za visinu plata u balkanskim državama, jer čim to otkriju, mogu svojim radnicima uliti strah u kosti prijetnjom: „Ako vam se ne sviđa, preselićemo fabriku na Balkan i oni će biti presrećni da rade za polovicu vaše plate“. Poslednja barijera koju moramo prevladati kako bi smo se sa ponosom okitili titulom najkonkurentnijih država, barem kada se radi o troškovima radne snage, su afričke zemlje Togo, Ruanda, Tunis, Kenija, Mauritanija, gdje su prosječne plate od 250 do 330 dolara mjesečno.
Evropska komisija objavila je planove o novoj klasi panevropskih penzijskih proizvoda, čime želi omogućiti evropskim potrošačima da imaju više izbora kada štede za mirovinu.
Šta je zajedničko Srbiji, SAD i Evropskoj uniji, a da nije početak nekog vica u kome naš čovek nadmudri ostale? Pre svega, velika zastupljenost starijih radnika u poljoprivredi, prosveti i zdravstvu, kao i činjenica da je manjak mlađe radne snage najizraženiji u proizvodnji. Zajednička je i potreba efikasnijeg korišćenja sve brojnije starije radne snage, kao i iznalaženje najboljih načina da se mladi privuku i obuče za deficitarna zanimanja.
Najveći infrastrukturni projekti, kao sve značajnija osnova za rast ekonomskog i geopolitičkog uticaja, ubrzano se grade i ugovaraju u Evroaziji i na Bliskom Istoku, dok se na Zapadu o njima, uglavnom, diskutuje. Primera radi, gradske vlasti Londona su odbacile ideju o gradnji novog aerodroma nakon tri godine debatovanja, dok se tokom tog perioda u Kini, Turskoj ili UAE, obično okonča idejni projekat, javna debata, priprema radova, prva pista i prvi terminal. Zato nije nimalo slučajno što kineski konzorcijumi, preko „sekundarnih tržišta“, otvaraju vrata i za budeće velike evropske projekte.
Ekonomski rast BiH je ispod mogućnosti zemlje, što otežava smanjenje stope nezaposlenosti, dok česti zastoji političke prirode sprečavaju sprovođenje strukturalnih reformi s kojima se ionako kasni, navela je Evropska komisija u Pregledu sprovođenja ekonomskih reformi za zemlje zapadnog Balkana i Turske.
Tata, mama i dvoje vesele dječice kroz veliki i klimatizovani šoping centar nose kese različitih robnih marki, ližu sladoled, djeluju zadovoljno i opušteno.
Poslovni ambijent u poreskim rajevima toliko je povoljan da kompanije koje tamo posluju ostvaruju rezultate koji se, u najmanju ruku, moraju nazvati čudesnim. Deset najvećih evropskih banaka je, recimo, sa samo 30 zaposlenih na Kajmanskim ostrvima uspelo da na promet vredan 113 miliona evra ostvari profit od čak 189 miliona evra, a da na ime poreza ne plati – ništa! Kako su to uspeli?
Vest da je od početka godine do aprila zatvoreno gotovo 2900 prodavnica u SAD, tek je kap u moru alarmantnih analiza i prognoza da je maloprodajnim objektima i tržnim centrima „odzvonilo“ zbog sve veće popularnosti kupovine preko interneta. Nasuprot tome, iznose se podaci prema kojima su troškovi online trgovine veći nego kada je reč o klasičnoj prodaji, te da prelazak na digitalizaciju zahteva vrlo pažljive analize, posebno kada je reč o „skrivenim“ troškovima kroz dodatna ulaganja.
Vjerojatno jedan od najrasprostranjenih stavova u hrvatskom javnom prostoru je onaj o neminovnoj blagodati slobodnog tržišta za ekonomski razvoj zemlje. Iako ekonomska stvarnost već niz godina uvjerljivo opovrgava taj stav, on i dalje tvrdoglavo dominira. Ako već sadašnjost i neposredno iskustvo ne pomažu, okrenimo se malo povijesti razvoja tržišta i ulozi protekcionizma.
Projekcije pokazuju da po svim ključnim ekonomskim parametrima, globalna privredna moć definitivno menja vlasnike, odnosno da će najbrže rastuće zemlje u razvoju do 2050. učestvovati u svetskom BDP sa približno 50 odsto, dok će učešće zemalja G7 opasti na tek nešto više od 20 odsto. Kompanije koje odustanu od poslovanja na tržištima u razvoju, zbog kratkoročnih političkih i ekonomskih nestabilnosti koje prate jačanje njihovih ekonomija, propustiće najbitniji izvor globalnog privrednog rasta do 2050 godine, poručuje se u najnovijem izveštaju kompanije PwC o dugoročnim promenama u svetskoj ekonomiji.
