Predstavnici centralnih banaka, ministri finansija i investitori okupili su se na prolećnoj sednici upravnog odbora Međunarodnog monetarnog fonda u Vašingtonu da čuju novi izveštaj o stanju svetske ekonomije.
Vesti su bile dobre. Očekuje se da će ove i sledeće godine rast svetskog BDP-a iznositi skoro 4 odsto – čime globalna ekspanzija ulazi u svoju 11. godinu. Očekuje se da će Kina i Indija, nove velike ekonomske sile, zabeležiti rast od 6,5 i 7,5 odsto. Amerika – najveća ekonomija na svetu – počeće da ubira plodove fiskalnih reformi predsednika Trumpa, zbog čega će verovatno biti nadmašen rekordni period kontinuiranog rasta u posleratnom periodu, zabeležen od 1991. do 2001. Čak i u Britaniji pogođenoj brexitom stopa nezaposlenosti je opala na najniži nivo od 1975.
Ipak, umesto ponosa zbog obaranja istorijskih ekonomskih rekorda, stručnjake u Vašingtonu, kao i javnost širom zapadnog sveta, proganjaju crne slutnje. Za najširu javnost, navedeni statistički podaci stoje u sumnjivom neskladu sa svakodnevnim iskustvom ekonomskog oporavka lišenog radosti, u znaku mera štednje i neizvesnosti. Eksperti imaju nešto više vere u to da brojke odražavaju stvarno stanje stvari. Ali i kod profesionalnih prognozera prevladava uverenje da dobra vremena neće potrajati – da nas iza ugla čeka nova kriza i da što više vremena prođe bez nove recesije, to je verovatnije da će se ona dogoditi već naredne godine.
Da li su strahovanja od privida napretka i dolazeće propasti neosnovana? Ili zaista plovimo na brodu ludaka? Otkuda to neslaganje između percepcije i stvarnosti? Verujem da se odgovor može pronaći u dve kritično važne odlike globalnog oporavka posle 2008.
Prvo, to je sve dublja provalija između sveta finansija i realne ekonomije. Nije teško uočiti zašto je to povod za brigu. Proizvod svetske ekonomije je danas 25 odsto veći nego 2007, ali je u isto vreme neuporedivo više porastao nivo duga. Globalni dug danas iznosi gotovo 320 odsto globalnog BDP-a – čak 42 odsto više nego 2007, što je istorijski nezapamćeni rast.
Tom eksplozijom globalnog duga finansirana je reflacija cena imovine koja je usledila posle sloma 2008. Cene kuća, berzanski indeksi, vrednost klasičnih automobila i slika starih majstora, sve se brzo oporavilo od eventualnih gubitaka tokom krize, a u mnogim zemljama rast njihovih cena znatno je nadmašio rast dohotka.
Drugim rečima, decenija uspona posle globalne finansijske krize počivala je na ogromnom rastu bogatstva na papiru koje je finansirano zaduživanjem – bilo privatnog sektora kao na tržištima u razvoju, ili države kao u razvijenom delu sveta. Reflacija cena imovine i rast duga kojim je ona finansirana direktno su podsticani ekonomskim politikama. To je bila svrha spuštanja kamatnih stopa na nulu i sprovođenja mera kvantitativnog popuštanja (QE) – monetarne ekspanzije u režiji centralnih banaka. Ali to ne može večno trajati. Kreatori politika su se nadali da će stopa ekonomskog rasta sustići rast vrednosti imovine i rast duga, čime bi se indeksi cena nekretnina i deonica i odnos duga prema BDP-u vratili u istorijski poznate okvire.
Konkretno, to bi se moglo ostvariti rešavanjem zloglasne krize produktivnosti. Ali to se nije dogodilo – pa su cene imovine i nivo duga ostali da lebde na vrtoglavim visinama bez ikakvog vidljivog oslonca.
To može dovesti do ozbiljnih problema. Veoma je teško predvideti u kom trenutku će razilaženje finansijske i realne ekonomije dostići tačku pucanja, ali nema sumnje da bi se u današnjoj globalnoj ekonomiji, sa njenim hipertrofiranim bilansima, svaki poremećaj u svetu finansija veoma brzo odrazio na stanje realne ekonomije.
Očekivani mehanizam je jednostavan. Eventualna „korekcija“ na tržištima – na primer, pad cena kuća ili slom berze – dovela bi do naglog smanjivanja percipiranog bogatstva domaćinstava. Rezultat bi bio nagli rast željene stope štednje u tim domaćinstvima, što bi dovelo do smanjivanja izdvajanja za robe i usluge.
Ako se pad tražnje ne nadoknadi državnim merama fiskalne stimulacije ili čudesnim skokom izvoza, proizvodnja će početi da opada i ekonomija će poći nizbrdo.
Što je viši nivo cena imovine i veći teret duga i što je niža stopa tekuće štednje, to je realna ekonomija izloženija naglom obrtu kakav smo upravo opisali. Da bismo uvideli koliko su ozbiljni makroekonomski problemi u današnjem naizgled benignom ekonomskom okruženju, dovoljno je da ispitamo kako se koja zemlja kotira po navedenim parametrima.
Velika Britanija je odličan primer. Srednja cena kuće u Engleskoj i Velsu je prilikom poslednjeg popisa bila 7,5 puta veća od srednjeg dohotka – što je skok od 7 odsto u odnosu na prethodnu deceniju. Zaduženost domaćinstava je dostigla 1,9 triliona funti – 300 milijardi više nego 2007. Štednja domaćinstava je 2017. bila ispod 5 odsto – što je najniži nivo od početka beleženja ovog podatka 1963. godine.
Zato je razumljivo zašto je MMF, uprkos ružičastim prognozama ekonomskog rasta, svoj prikaz sveta visokih finansija naslovio „Opasnost na putu“. Britanija trenutno opstaje na poslednjim kapima goriva.
***
Kada se situacija tako prikaže, lako je pasti u iskušenje da se kritikuju kreatori politika u čijoj smeni se dogodilo istorijsko razilaženje finansijske i realne ekonomije. Ali to ne bi bilo sasvim fer – bar ne pre nego što podrobnije ispitamo zašto su primenjivane politike kao što je kvantitativno popuštanje.
Puna istina je da je pribegavanje potencijalno destabilizujućim monetarnim i finansijskim politikama bilo indukovano drugom važnom odlikom globalne ekonomije u poslednjoj deceniji – odlikom koja je još važnija za objašnjenje zašto robusne ekonomske performanse razvijenog zapada ostavljaju utisak da pružaju mnogo manje od zbira svojih delova.
Činjenice je prvi izložio guverner Engleske banke Mervyn King na konferenciji za novinare organizovanoj posle izbijanja globalne finansijske krize. Kada su ga novinari pitali da li je planirana kombinacija ekspanzivne monetarne politike i fiskalne štednje dovoljna za prevazilaženje duboke recesije 2008-09, King je odgovorio da stvari treba posmatrati na duže staze.
Naglasio je da se težište globalne ekonomije neumoljivo pomera ka istoku otkad se Kina odlučno opredelila za tržišnu ekonomiju i globalnu trgovinu i finansije krajem 90-ih godina prošlog veka. To je pokrenulo epohalne promene u distribuciji realnog globalnog bogatstva, produktivnosti i moći.
Pomeranje je nesumnjivo donelo nezapamćen prosperitet svetu kao celini. Ali neizbežna posledica tog pomeranja je pad zapada u odnosu na ostatak sveta. Godišnji rast je iznosio 10 odsto u Kini i tek 2 do 3 odsto u razvijenom svetu. Ogromna prednost u tehnologiji, globalnoj moći i realnom dohotku koju je zapad dugo uživao u odnosu na ekonomije u razvoju sa istoka i juga počela je ubrzano da nestaje.
Polovinom dvehiljaditih godina efekti te transformacije bili su amortizovani ekstremnim rastom cena imovine i neutemeljenom snagom zapadnih valuta. Iz perspektive buma tržišta nekretnina u SAD-u, ili sa visina funte koja je vredela 15,5 kineskih juana (umesto 8,8 koliko vredi danas), činilo se da nema nikakvih dokaza o relativnom padu. Ali globalna finansijska kriza nas je uskoro probudila iz sna. Zapad je bio siromašniji nego što je mislio.
Kreatori politika su se tako suočili sa dvostrukim izazovom. Njihov prvi zadatak, naravno, bio je da stimulišu ciklični oporavak i izlazak iz recesije. Tome doprinose kamatne stope od nula odsto i hitne inekcije fiskalnih stimulusa. S druge strane, morali su da se suoče sa činjenicom da je status zapada na globalnoj lestvici u opadanju (bar u relativnim odnosima). Najviše što su mogli da učine bilo je da olakšaju bolove privikavanja na novu stvarnost. Uspon Kine ne može se neutralisati monetarnom politikom ili državnim investicijama.
Kingove reči su se pokazale kao proročke – što nije čest slučaj sa predviđanjima ekonomista. Prema poslednjim podacima britanskog zavoda za statistiku, realna nedeljna zarada u Britaniji danas je 5 odsto niža nego pre 10 godina – što predstavlja stagnaciju prosečnog dohotka, u realnom iznosu, kakva nije zabeležena otkad se podaci prikupljaju.
Može se tvrditi da bi neke drugačije politike bar osigurale rast prosečne nadnice u skladu sa rastom realnog BDP-a. Ali to ne bi uticalo na činjenicu da je pre 10 godina per capita BDP Britanije bio gotovo pet i po puta veći od kineskog, dok je danas veći samo dva i po puta.
Verujem da baš tu treba tražiti uzroke nesklada između percepcije i ekonomske stvarnosti u protekloj deceniji. Naše ekonomije su uspele da ostvare ciklični oporavak u odnosu na nedavnu istoriju, ali u međuvremenu smo počeli da shvatamo da se nalazimo na putu verovatno nezaustavljivog strukturnog pada u odnosu na ekonomije u razvoju.
„Nađite mi ekonomistu sa samo jednom rukom!“, navodno je rekao Harry Truman kada su mu se smučili ekonomisti koji su na sva pitanja odgovarali po obrascu: „U jednu ruku, da… ali u drugu ruku, ne…“ Ipak, ovom prilikom su ekonomisti sa dve ruke, pa i najšira javnost, u pravu – bar kada je u pitanju razvijeni zapad.
U jednu ruku, zaista se nalazimo usred nezapamćeno dugog i stabilnog perioda globalnog ekonomskog rasta. U drugu ruku, dani neosporne ekonomske dominacije zapada su prošlost.
U širem kontekstu, važno je zapaziti da je ta kombinacija u svakom pogledu dobra. Konvergencijom sveta u razvoju i naprednih ekonomija, što je dovelo do izvlačenje stotina miliona ljudi iz bede, ostvaren je san svih ljudi koji su radili na međunarodnom razvoju. Činjenica da se to dogodilo najviše zahvaljujući politikama marksističko-lenjinističke vlade koja je ignorisala sve naše preporuke iz poslednje decenije 20. i prve decenije 21. veka ne treba da nam pokvari slavlje.
Ipak, bilo bi neodgovorno pretvarati se da će prelazak u svet u kojem zapad uživa znatno manji deo globalne ekonomske moći biti jednostavan i lak.
Najdirektniji rizici za Britaniju su očigledni. Dokle god budemo uživali blagodeti niskih kamatnih stopa bićemo uljuljkani u sigurnost visoke vrednosti naših nekretnina i berzanskih portfelja. Nastavićemo da štedimo malo i trošimo mnogo, uvereni da cena čekanja da produktivnost sustigne rast nije visoka.
Ali engleska centralna banka već šalje signale da se vreme za odvikavanje od te prijatne droge približava. Govori se o podizanju kamatnih stopa, ako ne sledećeg meseca, onda kasnije ove godine. Isporuke monetarnog morfijuma koje su prepisali King i njegovi naslednici na mestu guvernera biće obustavljene. Navodno nas ono što nas ne ubije čini jačim. Uskoro ćemo imati priliku da proverimo koliko je to tačno.
Felix Martin, New Statesman, 27.04.2018.
Preveo Đorđe Tomić