Ilustracija, Foto: Daniela Hartmann / Flickr
Od početka rata u Ukrajini većina vesti iz međunarodne ekonomije koje dopiru do laičke publike zvuči kao pokvarena ploča: kriza se produbljuje, a do kad će – ne znamo.
Pokazatelji privrednog rasta su u padu, a inflacija preti da se sasvim otrgne kontroli, usled prekida u lancima snabdevanja, krize u energetskom sektoru i nesigurnosti ulaganja koje su vrebale i pre izbijanja pandemije koronavirusa, aktualizovale se tokom pandemije, a od početka rata u Ukrajini postale naša nova svakodnevica.
To je siže većine vesti iz ekonomije formatiranih za opštu populaciju i kontekst izveštaja o svim drugim aspektima društvenog i političkog života. Ako zbog ponavljanja istih teza mesecima imate osećaj da živite Dan mrmota u kome ste sasvim sigurni – u nesigurnost – niste jedini: delite taj osećaj sa šefovima centralnih banaka koji su se proteklog vikenda sastali na godišnjem skupu u Džekson Holu u Vajomingu, SAD.
„Izuzetno je teško interpretirati aktuelnu situaciju“, izjavio je Thomas Jordan, predsednik Švajcarske nacionalne banke, a Schnabel iz Evropske centralne banke (ECB) poentirao da će narednih nekoliko godina možda ostati poznate kao Velika Neizvesnost. Takva neizvesnost je u suprotnosti sa Velikom Umerenošću kojom su (bar po navodima Financial Timesa) ekonomisti krstili prethodne dve decenije. Još zloslutnije, kao i nedavni period Velike Recesije, ona asocira na Veliku Depresiju, ekonomsku krizu tridesetih godina dvadesetog veka iz koga se kapitalizam „iščupao“ Drugim svetskim ratom.
To što po nekim ekonomskim pokazateljima situacija više podseća na krizu iz sedamdesetih, odnosno tadašnju stagflaciju (kombinaciju visoke inflacije i niskih pokazatelja privrednog rasta), ne umiruje naročito. Iako se kriza sedamdesetih, za razliku od one tridesetih, nije prelila u istovremeni oružani sukob na većem delu planete, ona je, ipak, pogodovala hegemoniji neoliberalnog kapitalizma u koju smo se od tada učabrili.
Visoka inflacija se prirodno nametnula kao jedna od glavnih tema sastanka centralnih banaka, u skladu sa tim što je jedna od njihovih funkcija upravo upravljanje inflacijom. Predsednik Svetske banke, David Malpass, je, međutim, upozorio da centralne banke ne raspolažu adekvatnim mehanizmima za ublažavanje inflacije sa kojom se svet aktuelno suočava, Gita Gopinath, zamenica izvršne direktorke MMF-a za Financial Times izjavila da će „Sprovođenje monetarne politike bar u narednih pet godina biti teže nego tokom dve decenije do izbijanja pandemije“, a Jordan iz Švajcarske nacionalne banke dodao da je, čak, „momentalno teško razlikovati privremene i trajnije pritiske inflacije“.
Ono o čemu vodeći ekonomisti mogu da se očituju su uzroci inflacije (to jest, oni skorašnji). Po najrasprostranjenijem tumačenju, inflaciju je najpre podstakao rast potražnje, koji je, sa svoje strane, bio podstaknut merama finansijske državne pomoći pojedincima i preduzećima plasiranim zarad preživljavanja tokom pandemije, u kombinaciji sa smanjenjem ponude (do kog je došlo zbog prekida u lancima snabdevanja). Novi prekidi izazvani ratom povećali su razlike između ponude i potražnje, dodajući ulje na plamen inflacije, a ne zna se ni koliki će u budućnosti biti niti koliko će potrajati.
U tamnom vilajetu takođe jeste jasno da svet, kako je upozorio predsedavajući američkim Federalnim rezervama, Jay Powell, očekuje period sporog privrednog rasta i slabljenja tržišta rada. Verovatno je da bi se Evropa uskoro mogla suočiti sa (pomenutom) stagflacijom (o čijem početku se već neko vreme spekuliše), a sasvim izvesno i da će veći deo tereta krize, kao što je i uobičajeno, podneti najugroženije ekonomije zemalja u razvoju, kojima će biti sve teže da vraćaju postojeće dugove i ugovaraju nove zajmove.
Predsedavajući centralnim bankama najavljuju „skuplje kompromise u oblasti monetarne politike“. Kada se ova fraza prevede na jezike siromašnih zemalja i društvenih grupa, skuplji kompromisi znače zatezanje kaiša, glad – ali i moguće ratove. Zdravorazumski ne iznenađuje što takve, već turbulentne, a potencijalno katastrofične, okolnosti ne daju mnogo osnova za predviđanja o konkretnim ekonomskim trendovima, odnosno pogoduju tome da predsedavajući centralnom bankom Južne Koreje, Changyong Rhee, izjavi da je pitanje da li će se svet vratiti na stanje niske inflacije „pitanje za milijardu dolara“.
No, gledano laički i sa distance, ima nečeg tragikomičnog u tome da predstavnici vodećih finansijskih institucija izjave da su „odluke koje u ovom trenutku donosimo zasnovane na nesigurnom tlu“, kao što je to učinio Thomas Jordan, predsednik Švajcarske nacionalne banke. Ili, još ilustrativnije, da Financial Times napiše da su moćnici na sastanku malo „zavirili u svoje duše“, a Gita Gopinath iz MMF-a u gotovo religioznom maniru konstatovala: „Mi, prisutni se prema onome što znamo i ne znamo postavljamo sa skromnom poniznošću“.
Nakon decenija ubeđivanja javnosti u to da je neoklasični pristup ekonomiji egzaktan, jasan, jednostavan, „domaćinski“ i jedini mogući , bilo bi lepo videti da dojučerašnji pantokratori sami sebe svrgavaju sa pozicije boga na poziciju lakomog kockara koji su sve vreme i bili – ako bi se samo apstrahovalo da su ulog u kockanju za finansijsku stabilnost sveta životi milijardi ljudi.
Piše: Iskra Krstić/ Mašina